"Derbi nije za devojke"

Kad bolje razmislim, mislim da su to retke utakmice u domaćem fudbalu koje sam bez problema odgledala od prvog do poslednjeg minuta. Međutim, nijedan nisam odgledala na stadionu, već sve pred malim ekranom.

Kao klinka sam imala neverovatnu želju da se nađem na stadionu, ipak je to najveća utakmica koju imamo u zemlji, ali mi roditelji, razumljivo, to nisu dozvolili. Sećam se da sam tada jedva čekala svaki sledeći derbi, da sam kupovala „Tempo“ i obožavala njihove najave koje su se sastojale od zajedničkih intervjua fudbalera Crvene zvezde i Partizana.

Čitajući „Tempo“, sanjala sam o tome da jednog dana i sama postanem sportski novinar, a desetak godina kasnije to je i postalo java. Ipak, izveštavanje sa ’večitog derbija’ me sada manje privlači nego što je slučaj bio tada. Sticajem okolnosti, tokom vremena mi je postalo potpuno normalno da ga i dalje gledam na televiziji, iako imam mogućnost da to uradim i sa terena. Da mi urednik sutra kaže da treba da idem na derbi, ne bih razmišljala i uputila bih se na stadion. Samo bih volela da je ta prilika došla nekih 20 godina ranije...

Jer, derbi koji ja najviše pamtim jeste onaj za koji sam sigurna da bismo svi voleli da se nije ni desio. Bio je to 113. ’večiti derbi’, a na njemu je ubijen Aleksandar Aca Radović. Bio je dve godine stariji od mene. Tog kobnog 30. oktobra 1999. godine nisam znala apsolutno ništa o njemu, ali me je njegova smrt pogodila kao da sam ga poznavala. Bilo mi je nezamislivo da neko može da strada navijajući za svoj klub, pa i sada, 17 godina kasnije imam isti osećaj.

Gledala sam sve moguće vesti te večeri, nadajući se da će neko reći da se to nije desilo, da moj vršnjak nije ubijen signalnom raketom ispaljenom sa druge strane stadiona. Spoznaja svega što se desilo dočekala me je sledećeg jutra, kada se moja mama vratila sa dežurstva u Domu zdravlja Opovo, mesta iz kojeg je Aca bio, ali ja to tada nisam znala.

Samo nekoliko puta sam mamu videla toliko bledu i svaki put kada je proživljavala neke od naježih trenutaka u svom životu. Sve mi je postalo jasno kada sam čula da je tati reka da ju je policija pozvala da ide u njihovoj pratnji kod Acinih roditelja i sestre, da bude tu da bi im pružila prvu pomoć kada im se saopšti kakva se tragedija desila.

Verujem da ne mogu ni da zamislim kako se osećala tada, iako je kao lekar sigurno više puta bila u takvim situacijama. Opovo je malo mesto i praktično se svi poznaju. Kao da je juče bilo, sećam se da mi je pričala da je sve ukazivalo da Aca nije ni trebalo da bude na derbiju, da je čula da je kasno nabavio kartu, da je njemu i društvu pobegao prevoz za Beograd...

Često sam se tih dana pitala šta bi bilo da nije toliko želeo da bude na tom derbiju, ali sam tada i shvatila da u životu nema prostora za „šta bi bilo kad bi bilo“. Tokom narednih nedelja, meseci i godina sam od mame slušala o Acinoj porodici, a baš mi je mama pre neki dan rekla da mu je sestra Vesna izrasla u divnu ženu. To mi je rekla sa suzama u očima i jasno je da joj je i sada, više od 16 godina kasnije, teško da se seti svega što se desilo tog dana.

Ta tragedija je najviše pogodila porodicu Radović, Acinu rodbinu i prijatelje, ali je ostavila trag na svima koji su ga poznavali i svim pravim navijačima, bez obzira na njihovu navijačku opredeljenost. Jer, pravi navijači sigurno nisu ti koji bi uneli signalnu raketu na stadion i ispalili je tokom utakmicama. Oni su na stadion došli sa drugim ciljem, a takvim osobama nije mesto na fudbalskim utakmicama.

Nažalost, tragedija koja se desila 30. oktobra samo je označila početak navijačkog nasilja u Srbiji, koje se ne stišava. Aca je bio nevina žrtva, ali mi je drago što Crvena zvezda organizovanjem humanitarnog turnira čuva sećanje na njega. Ove godine će biti odigran poslednji, pošto je od prvog dana bilo planirano da se igra do 17. godišnjice Acine smrti, kao simbolika toga da je ubijen kada je imao 17 godina.

Sve što se desilo tog kobnog dana jedan je od razloga zašto nisam mi pomišljala da roditelje pitam da idem na neki derbi. Jednostavno, znala sam kakav me odgovor čeka. Bila sam presrećna što sam išla na sve košarkaške utakmice i uživala jer moja ljubav prema fudbalu nije mogla da se poredi sa onom koju sam osećala prema košarci. Uvek sam sa sobom ’vukla’ svoj fotoaparat, a može se reći i da sam zahvaljujući njemu već sa 19 godina dobila ponudu da radim za „Sport“ koju sam vrlo brzo prihvatila.

Dobila sam šansu koja mi je promenila život, da je nisam prihvatila, pitanje je da da li bih danas bila tu gde sam. Imala sam tu sreću da sam nastavila da idem na sve košarkaške utakmice, sada u drugačijoj ulozi, ali sam se potajno nadala da će me ponekad poslati i na neke fudbalske. Kada se i desilo da me pošalju na fudbal, to nikad nisu bile utakmice Partizana i Zvezde, pa sam rešila da jednog dana pitam da li bih mogla da odem na derbi.

Uvek sebi govorim da ako ne pitaš, odgovor je uvek negativan. I tada, kada sam skupila hrabrost odgovor je bio: „Na derbi idu muškarci, ti si devojka i opasno je za tebe“. U tom trenutku me je to pogodilo, iako sam od prvog dana bila svesna da sam žensko u muškom svetu, ali više nisam navaljivala. Držala sam se svojih sportova, radila svoj posao najbolje što mogu i nekako mi je postalo normalno da ne derbi ne gledam uživo.

Međutim, priče sa akterima derbija nisam propuštala. Uvek smo radili zajedničke intervjue sa fudbalerima Zvezde i Partizana, baš onakve kakve sam kao klinka čitala u „Tempu“, a sećam se da smo jedne godine ’terali’ Boška Jankovića i Simona Vukčevića da se mačuju u dresovima. Obožavala sam takve zadatke, ali je tako i moja želja da gledam derbi na stadionu iščezla.

Jer, kada sam bila klinka, sve se svodilo na to ko će više bodriti svoj tim, a na terenu se igrao koliko-toliko lep fudbal. Sada je fudbal koji se igra u najjačim ligama na svet iz potpuno druge dimenzije u odnosu na naš, ali me to i dalje ne tera da prestanem da gledam derbi, doduše, na televiziji. Tako će biti sve dok me neko ne pošalje na radni zadatak na stadion jer želje koju sam imala pre nekih dvadesetak godina, a uništili su je oni koji sebe zovu navijačima, a to zapravo nisu...