Lotare, na Marakani nema prolaza

Odjekivalo je ’severom’ dok smo se grlili sa nepoznatim ljudima oko sebe. Jesu nepoznati, ali tog dana na Marakani i na toj tribini svi smo bili kao jedan i svi smo imali isti zadatak – pobediti Partizan.

Ušli su u Ligu šampiona, prokleti Širer morao je da promaši penal, Kralj je odbranio svašta u Njukaslu, a samo koji minut ih je delio ispadanja od Jurgordena u još ranijoj fazi kvalifikacija za Ligu šampiona.

Kao i svaki Cigan, bio sam nesrećan zbog uspeha najvećeg rivala (kao što bi svaki pravi Grobar bio nesrećan da je Zvezda kojim slučajem ušla u LŠ) i bodovna prednost na tabeli šampionata nije mogla da neutrališe frustraciju koju smo osećali.

I, koliko god ostrašćen bio, ne možeš da ne budeš i objektivan – igrali su baš dobro sa najvećima na svetu. Jedino ih je Drogba razvalio, ali su sa Realom u Humskoj bili ravnopravni, čak su zaslužili i pobedu (šta promaši Ilić?!), a neki Pantić odjednom je počeo da brani kao Lav Jašin.

Već ste stvorili sliku, mnogo smo besni i samo jedna stvar može da popravi raspoloženje, samo jedna stvar može da preokrene situaciju za 180 stepeni i da učini da ni ta očajnički željena mušema ne deluje toliko primamljivo. Ta stvar je, zna se – pobeda u derbiju.

Dolazak na utakmicu, gledaš da ti neko ne razlupa glavu, ideš samo proverenim trasama i moliš se da su ’tvoji’ divljaci u autobusu koji te vodi ka “najvećem i najlepšem stadionu“, a istovremeno pokušavaš da vizualizuješ kako bismo mi mogli da razlupamo Mateusa i ekipu.

Bio sam u gornjem delu severa, oko mene sve normalci hvala Bogu, oni koji vole da navijaju, ali vole i da gledaju fudbal, a ne da se napiju i pobiju dok još nije ni počelo. I, uopšte, šta koji đavo piješ pred utakmicu? Nikada to nisam razumeo.

Prepoznatljiv vonj na tribini – vonja, istina, ali nekako je tvoje, osećaš se kao kod kuće, čovek se oseća komforno u onome što mu je poznato. Počinju međusobne prozivke sa jugom, u tome sam najviše uživao – kad su prozivke originalne i prave navijačke, na granici, ali ipak sa merom i ukusom. Sećam se da sam i tada to pomislio, ali nije dugo potrajalo jer se krenulo sa vređanjem porodice golmana Partizana.

To su bile godine kada je Marakana ponovo bila neosvojiva tvrđava – nesretni Tešović je 1995. godine doneo Partizanu pobedu na Mari posle 18 godina, ali sada smo bili u novom nizu od sedam godina. I nismo mislili da stanemo, igrali smo stvarno dobro.

"Pune tribine ludih navijača, i baklje svetle, ceo sever gori...“, 50.000 duša na stadionu, nemoguće je ne naježiti se. Svaki put. I svaki put osećaš adrenalin kao neku grudvu u želucu koja želi da iskulja napolje. To i radi, urlaš iz sveg glasa, a na terenu ide sve kako treba – 11. minut, Mladenović dodaje u dubinu kao Inijesta, a Žigić je hvata iz prve i mučeni Pantić nije mogao ništa.

Žiga radi ono antologijsko – imitira ubacivanje lopte u koš, u Partizanu su mu rekli da bi mu s tom visinom bolje bilo da se okuša u basketu (barem je takva priča kružila, tada prihvatana kao apsolutna istina). Koliko li je njemu bio dobar osećaj kad je dao onakvu golčinu?

Eksplozija na severu, grliš koga stigneš, urlaš, gledaš ka nebu, skačeš, ma ne dâ se to rečima opisati na pravi način – to je euforija, radost u svom izvornom obliku, i osećaš da si je toliko pun da moraš da izbaciš iz sebe barem deo i podeliš sa braćom po bojama. I naravno, moliš se da se nastavi u istom stilu. Nastavilo se – nije bio bogzna kakav ritam, ali bolji smo, oseća se u vazduhu. Osam minuta pre poluvremena Dudić dodaje na levu stranu za Marka Perovića, koji upućuje ne baš blistav udarac, ali Đorđe Pantić, taj heroj mečeva s Realom koji je punio stranice novina, prima pacerski gol. Pa, može li lepše?

"Na-na-na-ni-na-na-na, Liga šampiona, Liga šampiona“, naslađujemo se i pokazujemo im kako su možda igrali dobro tamo s najjačima, ali na Marakani nema prolaza, prijatelji.

"Ovo je Real. Je.. te, ovo je Real. Ovooo je Reeeeaal, je.. te ovo je Real“, dodajemo ulje na vatru u naletu pakosnog likovanja.

Mogli smo do 3:0 na početku drugog, ali je Krivokapićev udarac zaustavila stativa. Ipak, dočekali smo da im ga damo i podno severa. Ko drugi nego Žigić? U 62. minutu Marjan Marković centrirao je iz slobodnjaka sa desne strane, a Žiga ga je stavio glavom. Zakucao, tačnije – to je bilo to.

"Auf Wiedersehen! Auf Wiedersehen! Auf Wiedersehen!“, kraj je bio daleko, ali već smo ispraćali Mateusa sa stadiona. Drugi put, Lotare.

Lomili su i palili stolice tamo na jugu, prebacili smo im onaj naš bes sa početka, a na severu nismo mogli biti opušteniji i srećniji – razbili smo vas 3:0 i “svuda grmi okolo, naša pesma ponovo...“

Moj klub je pobedio, ja 13 godina kasnije pišem o tim divnim uspomenama i toplo mi je u duši, neću da vas lažem. Ali dominantno osećanje ipak je tuga – sve je propalo, sve se izvitoperilo, tereni su još odvratniji, nameštanje mečeva manje-više je javna tajna, fudbal se kod nas graniči sa kriminalom, a u mnogim slučajevima i ta granica je pređena.

Zbog svega toga derbi i srpski fudbal danas u meni ne bude ni 0,001 posto emocije koja provejava ovim tekstom. A znam da to nema veze sa odrastanjem.

Vratite nam fudbal.