Vuk, Profesor, vlasnik četiri "Boginje" - Mario Zagalo

Mario Zagalo je najtrofejniji čovek u istoriji Mundijala, a pored njega čak i uspesi Franka Bekenbauera izgledaju mizerno.

Kao fudbaler se popeo na krov sveta u dva navrata, na Svetskim prvenstvima održanim 1958. u Švedskoj i četiri godine kasnije u Čileu, dok je sa selektorske pozicije stigao u posed “Boginje” na legendarnom Mundijalu odigranom u Meksiku 1970.

Jedinu titulu šampiona sveta bez Profesora na terenu ili klupi Selekao je osvojio 2002. godine u Japanu i Južnoj Koreji, ali se po porazu od Francuske četiri godine kasnije mislilo da je Profesorovo vreme prošlo.

Nakon sezone provedene u Flamengu 2001. godine Zagalo je odlučio da završi trenersku karijeru, ali je po imenovanju Karlosa Alberta Pereire na mesto selektora “karioka”, on odlučio da ponovo pozove u pomoć Profesora, koji mu je bio talija 1994. godine u Sjedinjenim državama.

Prethodno, Profesor se samostalno našao na klupi Brazila po odlasku Luisa Felipea Skolarija, nakon Mundijala u Japanu i Južnoj Koreji. “El Lobo” (vuk) je dobio poslednju šansu da nacrta taktiku u duelu sa Republikom Korejom u novembru 2002. godine.

U narednom četvorogodišnjem ciklusu obavljao je funkciju tehničkog direktora nacionalnog tima, a potom je kao 75-godišnjak konačno otišao u više nego zasluženu penziju, ostavivši u amanet svojim naslednicima zadatak da pokušaju da ostvare bar upola trofejnu reprezentativnu karijeru.

Vratimo se na početak, odnosno Zagalove prve fudbalske korake. Načinio ih je ranih pedesetih godina prošlog veka, kada se profilisao kao levokrilni igrač nesvakidašnjih navika na terenu za to vreme.

Nedostatak centimetara (167), gospodin rođen u gradu Maseju na severoistoku Brazila 1931. godine, kompenzovao je veoma borbenom igrom u oba pravca.

Predstavljao je konstantnu opasnost za protivničke defanzivce po levom boku, a nije mu bila strana ni defanzivna funkcija, često se vraćao nazad i pomagao saigračima u kvarenju igre suprotnog tabora.

Vihornog fudbalera primetio je najpre Flamengo, potom i Botafogo, a sa ova dva tima Zagalo je osvojio pet titula šampiona Karioka lige, što mu je zagarantovalo mesto u startnoj postavi nacionalnog tima, u periodu od 1958. do 1964. godine.

Švedska publika je 1958. godine na delu mogla da vidi možda i najbolji napadački trio svih vremena, u sastavu Zagalo, Garinča, Pele. Selekao se gotovo prošetao kroz takmičenje, a u finalu je savladao domaćina rezultatom 5:2, uz gol i asistenciju Profesora.

“Ovo je trebalo da bude tajna, ali reći ću vam, verujem da je ekipa koja je osvojila Mundijal 1958. najbolja ikada”, rekao je Zagalo pre nekoliko godina.

Četiri godine kasnije pred “kariokama” je bio zadatak odbrane “Boginje”, turnir je organizovan u Čileu i činilo se da ništa ne može zaustaviti Brazilce. Veliki problem izazvala je povreda Pelea, Zagalo je prekomandovan u špic napada, postigao gol u utakmici grupne faze protiv Meksika koja je bila od životne važnosti i na kraju se okitio još jednom zlatnom medaljom.

Dve godine kasnije oprostio se od aktivnog igranja fudbala, ali posle, takođe, svega dve vratio se najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, ali u svojstvu trenera.

To je bila prava uloga da Profesor pokaže sve što zna, predvodio je Botafogo do dve titule u ligi Karioka, a posle osvajanja i dva trofeja Kupa, Zagalo ponovo stiže u Selekao, ovoga puta kao selektor za Mundijal u Meksiku 1970.

Ponovo su se sreli Pele i Zagalo, doduše u drugačijim ulogama, ali sa još spektakularnijim rezultatom, reprezentacija Brazila nije doživela niti jedan poraz u kvalifikacijama i na samo Mundijalu, zabeleženo je 12 pobeda uz ukupnu gol razliku 42:9.

Objedinjavanjem titula na Svetskim prvenstvima u svojstvu igrača i trenera Zagalo je u tom trenutku bio zadovoljan, te se okrenuo novim izazovima.

Posle trofeja sa Flamengom i Fluminezeom, seo je na klupu reprezentacije Kuvajta, da bi 1994. godine preuzeo funkciju savetnika selektora Brazila Karlosa Alberta Pereire. Još jedna “Boginja” stigla je u vitrine Fudbalskog saveza Brazila.

Odlazak Pereire ostavio je Zagala na selektorskom mestu, osvojen je Kup Amerike na domaćem terenu 1997. godine, međutim već pomenuti neuspeh u Francuskoj godinu dana kasnije najavio je kraj El Lobove karijere na mestu idejnog vođe nacionalnog tima.

Uprkos salvi kritika zbog “zaboravljanja” Romarija, te stavljanja u tim bolesnog Ronalda, a i sam suočen sa velikim srčanim problemima, Zagalo je u maniru velikog gospodina ponovo stigao u stručni štab Karlosa Alberta Pereire, za Mundijal u Nemačkoj.

Još jednom je Francuska bika kobna, “karioke su takmičenje završile u četvrfinalu, minimalnim porazom, a po povlačenju se Profesor retko oglašavao, tek ponekad je iznosio svoja mišljenja o trenutnom stanju u modernom fudbalu.

“Trendovi modernog fudbala idu na ruku fizičkoj snazi, više nego tehničkim veštinama igrača. To omogućava trenerima “manjih” timova da neutrališu razliku u kvalitetu. Mišići su nadvladali veštinu, to je razlog kriza mnogih velikih evropskih klubova”, rekao je Zagalo.

Profesorova trenerska filozofija biće upamćena po uvođenju dva defanzivna vezna fudbalera u formaciji 4-4-2, međutim ofanzive nije nedostajalo, zbog forsiranja bekova sa napadačkim kvalitetima, poput Roberta Karlosa i Kafua.

“U Brazilu se i daje voli onaj isti fudbal kakav je nekada postojao. Ja sam radio tako da postavim plan i da potom dozvolim igračima svu slobodu, nisam diktator, kako sam to mogao ikad da budem kada sam radio sa igračima kojima nije bilo potrebno govoriti kako da igraju”, skromno je konstatovao Zagalo.

Njegova statua krasi ulaz Marakane, kao i Olimpijski stadion u Riju, kao igrač i trener u reprezentaciji Brazila je doživeo svega 14 poraza na 191 meču, čovek čiji otisci pristiju se nalaze na čak četiri od pet Selekaovih “Boginja” – Mario Zagalo.