Izbori pretvoreni u farsu

Sada je valjda i najnevernijim Tomama jasno da su predsednički izbori u Srbiji raspisani prvo u nevreme i preko reda, potom žurno i bez ikakvog ozbiljnog razmišljanja. I u jednom i u drugom slučaju, raspisani su da ne bi uspeli, da bi sam izborni proces, kao jedan od osnovnih instituta demokratije, bio ne samo obesmišljen, nego i u farsu pretvoren. Mnoštvo je dokaza za ovu tvrdnju. Prvo, u Zakonu o izboru predsednika Republike zadržan je koliko nelogičan, toliko i suštinski protivrečan diskriminatorni cenzus u prvom krugu (ako građani imaju pravo, ali ne i obavezu da na izbore izađu, onda se nikakvim zakonom ne može nametati obavezni prag izlaznosti). Ta vrsta cenzusa, inače, postoji samo u nekim bivšim članicama Varšavskog ugovora i nekim, isto tako bivšim, sovjetskim republikama. Prelazno rešenje, koje možemo naći u nekim tranzicijskim zemljama, podrazumeva ili nediskriminatorni cenzus, što znači da se drugi krug izbora održava normalno, bez obzira na to da li se u prvom krugu na biralištima pojavilo 50 posto birača. U većini starih demokratija sa predsedničkim ili polupredsedničkim sistemom nema, međutim, ni pomena o cenzusu.
U svakom slučaju, cenzus ne može postojati u zemlji sa neažurnim i aljkavim biračkim spiskovima. A ovi naši su posebna priča. Ne samo da su, onako naduvani, preuzeti iz arsenala prethodnog režima, nego su i bitno obogaćeni raznoraznim nazovi reformskim novotarijama, pa u njima, tako, nailazimo na birače bez imena ili prezimena, rođene pre dva-tri veka, one čiji je matični broj samo niz nula, ili ima više ili manje od propisanog broja cifara. Koješta se tu još može naći, čak 835.000 puta.
Zakon je sasvim nedvosmislen: "Birački spisak sadrži redni broj, lično ime, lični broj, pol, godinu rođenja (ulica i broj kuće, selo, zaselak, naselje), prostor za svojeručni potpis birača i prostor za primedbu." Prema tome, jasno je da greška u ma kom od tih podataka onemogućuje da se lice nađe na biračkom spisku.
I to nije nikakva diskriminacija birača. To je samo potreba da se utvrdi koliko tačno birača ima u zemlji Srbiji, preciznije, sa državljanstvom Srbije.

DISKRIMINACIJE

Diskriminacija, drastična, nedopustiva sa stanovišta ljudskih i građanskih prava, postoji upravo kada je reč o našim državljanima koji su privremeno nastanjeni u inostranstvu. Nisu otišli iz obesti: morali su da odu, jer ovde nisu mogli da obezbede egzistenciju. Nebrojeno puta su pokazali da su zainteresovani da se ovdašnje prilike srede i da se vrate u zemlju. Najmanje što kao deklarisani demokrati možemo da učinimo jeste da im omogućimo da glasaju u diplomatsko-konzularnim predstavništvima po svetu (imamo 89 takvih predstavništava u 62 zemlje) ili, najjednostavnije, poštom. I tu su, kaže RIK, problem birački spiskovi. Toliki, da čak ni zaposleni u tim istim predstavništvima ne mogu da glasaju.
Diskriminacija postoji i kada je reč o bolesnima, bili to pacijenti u bolnicama, bili vezani za kuću, trajno ili privremeno.
Diskriminisani su i oni koji su na izdržavanju neke kazne, svejedno što formalno nisu lišeni građanskih prava.
Diskriminisani su i naši sudržavljani koji žive u domovima za penzionere.

VLADAVINA VLADE

A izbori su postojali, i birački spiskovi, i pre nego što su se pojavili kompjuteri i razni softverski alati. Uzgred, da nije očiglednih viškova u spiskovima, ubeđen sam da najveći deo naših građana ne bi ni znao za taj čudni jezički spoj potpuno novog i sasvim starog: softverski alati. Dakle, izbori su postojali i glasalo se i u vreme kada ni pisaćih mašina nije bilo, bar ne u masovnim količinama. A bilo je, u neku ruku, i teže sačiniti birački spisak kada se biračko pravo, kao u Srbiji u 19. veku, vezivalo za poresku osnovicu. Jedino je izvesno da su spiskovi tada bili ažurniji no danas.
Šalu na stranu, nismo jedina zemlja koja je imala problema sa biračkim spiskovima. Imala ih je, recimo, i Italija, pre svega, zbog mnogobrojnih sunarodnika u rasejanju, ali je našla relativno jednostavan način da ih reši. Ako ćemo u Evropu, a svima su nam puna usta Evrope, hajde da preuzmemo nečija iskustva. Tu se samo postavlja problem, izgleda nemali: kako će onaj ko raspiše izbore moći unapred da kontroliše njihov rezultat. Odgovor je jasan: teško, gotovo nemoguće, svi ostali izborni marifetluci su još providniji od manipulisanja spiskovima. Ovaj je, dok se ne otkrije, najpouzdaniji, a ima i dodatni kvalitet: počinjemo jedni druge da sumnjičimo da smo krajnje sebični i zatvoreni, da nas uopšte ne interesuje u kakvom ćemo društvu sami živeti i šta ćemo ostaviti narednim pokolenjima. Uostalom, ako su građani do te mere nezainteresovani, to zapravo znači da im je dobro, pa čemu onda uopšte izbori, reći će neko. Bolje da mi guramo bez izbora, samo da u reformama ne pokleknemo, makar se te reforme na privid svodile. I šta će nam uopšte institucije, jedna je dovoljna, i nikako ne treba da postoji nešto što bi joj predstavljalo protivtežu. Najbolje je da vlada vlada neograničeno, u svakom pogledu. To je neka nova, ograničena tranzicijska demokratija, ili bar pokušaj da se do nje dođe.
E pa, jedno je sigurno: bez razvijenih, na Ustavu i zakonu utemeljenih institucija, nema ni demokratije ni nepovratnih reformi. To nikome u svetu nije pošlo za rukom.

DOKAZAĆEMO PREVARU

Ovih dana se u političkoj čaršiji često čuju zluradi komentari. Zašto se kandidovao ako je sve to tako? Što se pre nije bunio? Posle boja svi generali...
Zaista, zašto sam se kandidovao? Da bih okončao započeti posao i da bih pokazao da izbori jesu jedini način da se nešto bitno, nadam se nabolje, promeni. I protiv Miloševića sam se kandidovao pod nedemokratskim izbornim uslovima. I tada je prvo bilo jedno brojanje po kome jesam dobio više glasova, ali, eto, za neki procenat nisam prešao polovinu. Pa je bilo poziva, upornih, da se ide u drugi krug. Pozivi nisu stizali samo od čoveka kome sam bio protivkandidat, nego i od onih čiji sam i sam bio kandidat. Nisam pristao, jer sam znao da smo dobro izračunali. I onda su, kao i sada, spaljivani glasački listići. I onda je, kao i sada, otkrivena prevara.
Preostaje nam, dakle, da ovu sadašnju, makar i ovako očiglednu prevaru, pravno dokazujemo. Na svih 11.000 strana dokaznog materijala za izbore održane 8. decembra. Onih 120 metara, ili 1.200 registratorskih fascikli sa izbora održanih 29. septembra i 13. oktobra, nećemo moći da koristimo kao dokazni materijal. To je uništeno, razume se, nezakonito. Tu nam ostaje samo zdravorazumska sumnja.