Princa za predsednika

Nadmetanje za glasove najvise je nalikovalo cenkanju sa majstorima koji se nude da vam koliko-toliko upristoje rusevnu kucu. Jedan kaze da se nesto moze uraditi i da ce vas to prilicno kostati. Drugi opanjkava sve majstore na svetu i kaze da nema pomoci ni krovu ni prozorima ni instalacijama dok se ne donesu odgovarajuci zakoni i propisi. Ipak se opredelite za njega, jer ne iste nista osim da mu verujete na rec. I nastavite da cvokocete u kuci koja se neumitno raspada.

Poslednji predsednik Jugoslavije pre dvadesetak dana samouvereno je izjavljivao da pobedjuje u prvom krugu. Sada trazi povlastice i za drugi drugi krug. Vise ne veruje biracima, pa se plasi da nece pobediti ni u popravnom prvom krugu. A strasno mu je stalo da negde bude predsednik. Naviklo se.

Nije narod uzalud spevao pesmu: "Druze Tito bela lica, sad se zoves Kostunica"! Narod voli dozivotne predsednike.

Uzgred, drugi krug je potvrdio tezu da su u prvom desetorica jurisala na jednoga. Glasovi devetorice otpisanih nepogresivo su se slili tamo gde su i pripadali. Ko ne veruje, neka pogleda rezultate glasanja u Vojvodini. Biraci nisu marili ni za Slobin savet ni za Seseljevo uputstvo, vec su glasali za onog ko im je najdrazi. Ni to nije bilo dovoljno za njegovu pobedu.

Evropa se naprasno setila da bi valjalo menjati izborni zakon. Oni se nesto vazda brinu za nase dobro kad ih to nista ne kosta. Otkud je njima toliko vazno da Srbija ima predsednika? Srbija nije drzava i ne namerava da to postane, a njen sadasnji predsednik je nakon visegodisnjeg cutanja lepo objasnio da je covek na tom radnom mestu najkorisniji ako se ne sepuri vec mudro cuti.

Tacno! Kome je u protekle dve godine nedostajao predsednik Republike? Ni najveci ustavoljupci nijednom nisu upozorili da predsednik zabusava ili da lose radi svoj posao. Znaci, radio je.

Dakle, Srbiji je potreban predsednik koji nece nervirati ljude, koji se nece petljati u tudje poslove, koji nije svadjalica i prznica i koji nece svaki cas nesto zakerati. Svi bi znali da je covek negde tu, da nesto radi i postovali bi ga vise nego nekoga ko je ispozameran sa pola Republike.

Srbija, ako se razmisli, takvog coveka vec ima. Domacin Belog dvora, koliko je poznato, nije u zavadi ni sa levicom ni sa desnicom ni sa ono malo celjadi iz politickog centra. Em je svetski covek, em je potomak narodne dinastije. Em ne trazi krunu. Nije bez imovine. Vaspitavan je u zemlji gde se, za razliku od Srbije, pljacka i zloupotreba vlasti smatraju krsenjem zakona. Nije skorojevic koji bi da uhlebi sijaset siromasnih rodjaka i prijatelja. Nema svoju stranku sa coporom alavih aktivista koje treba udomiti u ma kakvo nadlestvo. Nije vredjao okolo kao neki, nit se culo da je ikome cinio ista nazao. Ne razmece se pretnjama i ispraznim obecanjima. Ne smetaju mu nacionalne manjine, kao nekima. Ni on njima, sto nije nevazno. A sve vreme je tu.

Ako u Bugarskoj prestolonaslednik moze da bude na celu vlade, sto u Srbiji ne bi mogao da bude predsednik? Sa ogranicenim ili trajni(ji)m mandatom, zavisno od opstedrustvenog dogovora.

Nekome ovakvo razmisljanje jednog vecitog gundjala, uz to republikanca i liberala, moze izgledati neozbiljno. Mnogo neozbiljnije je, gospodo, svaki cas se zamajavati izborima nalik na sadasnje. Krug po krug, na takav nacin kad-tad se pouzdano stize do devetog kruga pakla. Ako su reci onoga ko se smatra pobednikom ispravno shvacene, on svojim najvaznijim zadatkom smatra borbu protiv republicke vlade. Takav predsednik tesko bi mogao postati garant stabilnosti i u mnogo stabilnijim zemljama. Takav film je, konacno, vec vidjen. Zar pobednik Osme sednice nije neumorno najavljivao borbu, institucionalnu i vaninstitucionalnu, sa svim neistomisljenicima? Sve dok mu institucionalna nije dosadila.

Srbiji je potrebna stabilnost, sto ce reci - saglasnost o pet ili deset prevashodnih ciljeva u narednih pet i deset godina. Jos dva kruga psovanja, podmetanja i lagarija dodatno ce zavaditi one koji odlucuju o zivotima kako biraca, tako i gradjana koji biracko pravo nemaju. Ako utisak ne vara, sukobljene strane slazu se jedino u tome da Kosovo vise nije u Srbiji, pa samo delicu Kosovaca daju pravo glasa.

Drug Milutinovic nije se, kazu, mesao u svoj posao. Cinjenica da je stajao po strani od svakodnevnih ujdurmi nije skodila Srbiji. Naprotiv. Doduse, nije bio ni nesto omiljen. Zbog politicke proslosti. Podje li se od njegovog slucaja, opet se stize do zakljucka da bi najuputnije bilo spojiti lepo i korisno. Dobiti predsednika nezatrovanog politikom, kojeg postuje u uvazava vecina gradjana. Za takvog bi glasalo i vise od polovine biraca. Cak i da nema protivkandidata. 

A zasto takav ne bi bio kralj? Da bi imali kralja, morate imati drzavu! Makar onakvu kakve su Slovenija ili Makedonija.