Spaljivanje školskih drugova

Zehra Turjačanin opisala je kako su 27. juna 1992, Milan Lukić i ljudi u uniformama sakupili stanovnike naselja Bikavac, u Višegradu, i zatvorili ih u kuću Mehe Aljića. Među zarobljenima je bilo najviše mlađih žena i dece i tek nekoliko starijih ljudi.

Pošto su u kuću naterali ljude, Lukić i ostali su najpre kamenjem razbili prozore, a potom kroz otvore, u prostoriju u kojoj su se nalazili ljudi ubacivali bombe. Iživljavanje se završilo podmetanjem požara, u kome su izgoreli svi osim Zehre Turjačanin.

Svedokinja se spasla provlačeći se kroz mali otvor između zida i gvozdenih vrata kojima je bio blokiran ulaz u prostoriju u kojoj su ljudi živi spaljivani. Pred Haškim tribunalom svedočila je na francuskom jeziku.

U plamenu kuće Aljića nestale su njene majka, retardirana sestra, druga sestra sa dvoje dece i snaha sa sinom.

Posle bekstva iz zapaljene kuće, Zehra se nekoliko dana oporavljala u kući jednog komšije, ali ju je onda jedan vojnik upozorio da je bolje da ode, jer "Milan Lukić zna gde je i mogao bi da dođe da dovrši posao".

Turjačaninova je, bežeći uglavnom pešice, napustila Višegrad, a potom i Bosnu. U danima posle nesreće jedan lekar, za koga je rekla da je Musliman, odbio je da je pregleda, rekavši da joj nema pomoći. "Ali, ja sam želela da živim", rekla je svedokinja.

Na telu i licu Zehre Turjačanin i danas su vidljivi tragovi zločina koji je preživela. Pred sudom je izjavila da je preživela opekotine trećeg stepena, izgubila deo uveta, a da su joj ruke trajno paralizovane.

Ipak, pri kraju svedočenja izjavila je: "Bez obzira na sve što se dogodilo, život je lep i ja želim da živim."

Pre nego što je govorila o detaljima tog zločina, Turjačaninova je rekla da Milana Lukića zna iz detinjstva, da su išli zajedno u školu, i da su Lukić i njen brat Dževad sedeli u istoj klupi!

Zato je za posmatrače suđenja bilo iznenađenje kada je na pitanje da li u sudnici vidi nekoga poznatog, Turjačaninova odgovorila negativno. Ni na ponovljeno pitanje da li može da prepozna nekoga, ona je, pošto je pogledala u pravcu mesta na kome su sedeli Milan i Sredoje Lukić, odgovorila: "Ne."

Sudija Patrik Robinson upitao je svedokinju zašto svedoči na francuskom jeziku, a ona je objasnila da je "prekinula sve veze sa Bosnom" i da ima drugu zemlju čiji jezik želi da govori.

Ona je dodala da je ponašanje Milana Lukića izazivalo nelagodu i među Srbima, opisujući da je jedan lokalni Srbin, za koga je rekla da se zvao Milan Lučić i da je "bio dobar čovek", uoči zločina govorio da Muslimani trebalo da odu jer "ih ne čeka ništa dobro".

"Bio je jako potresen, tužan, čak je plakao", ispričala je Turjačaninova.

Za vreme spaljivanja živih i ranjenih ljudi u kući Mehe Aljića, Lukić i ljudi u uniformama ležali su na obližnjem travnjaku i posmatrali događaj, rekla je Turjačaninova.

I njeno svedočenje Milan Lukić slušao je udobno zavaljen u stolicu. Na sve ostale, čini se, iskaz Zehre Turjačanin ostavio je težak utisak.

Sudija Patrik Robinson načinio je mali gest prilikom proglašenja prve pauze, dozvolivši da se iz sudnice prvo povuče svedokinja, pa da za njom izađe sudsko veće. U ostalim prilikama sudije prve napuštaju sudnicu.

Milan Lukić i Sredoje Lukić terete se za više ubistava i mučenja Muslimana u Višegradu. Samo spaljivanjem ljudi u dve kuće u tom gradu je, prema navodima optužnice, ubijeno oko 140 ljudi.