“Na svakog revolucionara po dva čuvara reda”

Slavna glumica Vladica Milosavljević već duže nije prisutna u domaćim teatrima i filmovima. Zvezda kultnih filmova i pozorišnih predstava na svojoj matičnoj sceni - Jugoslovenskom dramskom pozorištu, može se videti samo u jednoj predstavi.

Komad Hauarda Zina „Marks u Sohou“ u režiji Vlatka Ilića, koji je prvobitno igran na sceni MZ „Carina“ na Novom Beogradu, na repertoar JDP-a došao je pre godinu dana.

Od tada Milosavljević u monodramskoj formi donosi lik velikog nemačkog filozofa, koji se na jedan čas vraća na zemlju ne bi li pokušao da povrati čast svom ukaljanom imenu, istovremeno postavljajući važna pitanja o vremenu u kojem živimo.

Danas: Poslednjih godina, sa finansijskom krizom, Marks se vratio na velika vrata. Mi ga iznova i iznova proglašavamo mrtvim, kao što kažete u komadu, a on nam postaje sve važniji. Zašto?

Milosavljević: Da, sami ste rekli sa finansijskom krizom, koja ruku na srce iz ovih regiona i ne izbija. Ovo je „samo“ eskalacija na svetskom nivou. Možda je kriza zapravo paradno ime za megapljačku. E onda se mnogi sete Pravde, a Marks je njen poklonik i veliki borac. Taj doktor filozofije „Komunistički manifest“ počinje rečenicom: „Istorija svakog dosadašnjeg društva jeste istorija klasnih borbi’’. Opšte poznato i primenljivo na sve. Ne moramo biti ni Šerlok ni Poaro. Na primer, 2000. u Beogradu konačno demokratija u Srbiji. Kakva prevara. Uvek iza svega i u svemu taljenje i otimačina. Sada se ološ otvoreno šepuri. U predstavi Marks kaže u jednom momentu: „I trebaće druga revolucija, možda dve ili tri, da se sve to počisti“. Mada smo Vlatko i ja zauzeli pomalo humorni stav u toj sceni, ipak me uvek dotakne neka daleka jeza kad to izgovorim. Jasno je da bi danas na svakog revolucionara došlo po dva čuvara javnog reda.

Foto: Aleksandar Milosavljeviæ / JDP

U „Velikom inkvizitoru“ Dostojevskog, kada se Hrist vrati na zemlju, sveštenici ga ubijaju po drugi put. A šta bi današnji levičari učinili Marksu kada bi se vratio kao u predstavi? Dokle su nas uopšte doveli marksisti, kojih se Marks toliko bojao?

- Hrista bi ubili i treći put. Iz više razloga. Prvo bi nastradao kao promoter i zaštitnik istine. Čudilo bi ga da i dalje vladaju književnici i fariseji. Toliki posrednici između ljudi i Boga, a to posredništvo je vrlo profitabilno. Čast časnim izuzecima. Čudilo bi ga što se narod ne moli više kod kuće, već crkve niču kao pečurke što je narod siromašniji. Edvard Bond je rekao: „Hristos je želeo da promeni društvo daleko radikalnije nego što većina komunista želi“. Slično bi se desilo Marksu da se pojavio dok se lelujao na Domu sindikata, a takozvani marksisti držali stvar u svojim rukama. Danas, ovde, levičari, socijalisti i sl. više ne postoje, možda virtuelno. Svi vole džipove i sve su zaboravili čak i to kako im se zovu stranke... Možda bi Marks sutra mogao biti etiketiran kao teoretičar terorizma ili bar anarhista. Sa jedne stare kuće u Zemunu skinuta je tabla sa nazivom ulice „Sonja Marinković“. Antifašista, skojevka koja je bacila molotovljev koktel na okupatorski tenk. Kolateralna šteta: ona sama. Jednom rečju - junakinja. Usled opšteg trenda revizije istorije može još da ispadne da je sprženi nemački tenk tih davnih četrdesetih bio u mirovnoj misiji.

Marks na kraju komada poziva na Revoluciju, a ima li ona danas, nakon brojnih neuspeha, smisla? Može li se uopšte običan građanin probuditi iz te letargije u kojoj decenijama živi, i usuditi na „građansku neposlušnost“, jedan od postulata Haurda Zina?

- Nisam to shvatila kao Marksov poziv. Više upozorenje šta bi se moglo dogoditi jednom totalitarnom društvu kad se stvori kritična masa. U jednoj od dramaturški najinspirativnijih scena, a to je svađa sa Bakunjinom, Marks kaže: „Moraćemo da ponovo stvorimo novo društvo na ostacima starog poretka... Ne možemo otresti prošlost u jednom orgazmičkom trenutku“. Umesto revolucije bolje bi nam došla neka hitna evolucija - prosvetljenjce makar.

Pitanje građanske letargije sigurno ima veze sa silnim uličnim događanjima zaključno sa 5. oktobrom. Sama bih se sebi izvinjavala što se nađoh u ovoj kvazidemokratskoj i kvazipolitičkoj „šarenici“, koja ispade još i preskupa nama bednim poreskim obveznicima nesposobnim da podmirimo sve njene potrebe - npr. prevelik broj stranaka, poslanika, njihov rastući strah... Sve što je proizvodilo, više ne proizvodi, glavni proizvod su integracije. I eto nas zaduženih sa kolena na koleno. Što se tiče „građanske neposlušnosti“, ukoliko smo isposlušali sve uobičajene autoritete od vrtića do mastera, pa zar država nije tu zbog nas, naroda, građana, a kada se građani pobune oni nisu neposlušni, oni protestuju protiv neke nepravde. Država nije narod. Država je servis, aparat, institucija koja treba nama da pomogne.

Marks ističe da se najbolje vlada radnicima isticanjem nacionalnih razlika i patriotizmom. Da li je nacionalizam tome poslužio i kod nas i da li i dalje tome služi? Da li je kapitalizam uopšte kročio u našu zemlju?

- Zloupotreba nacionalnog osećanja je uvek zgodna i u pripravnosti što se tiče manipulacije masama. A tek patriotizam... Ko se igra sa svetinjom, izdajnici?! Ipak ko će juče, danas, sutra da upotrebi svo ovo nagomilano oružje, ako ih ne nahuškaš, ne razjariš, uceniš bedom zarad viših ciljeva. Bolje da ubijaju jedni druge nego da diraju vlast i vlasnike. Kao u onom starom vicu: „Vidi mi ruke“ - uvek aktuelno skretanje pažnje sa pravih problema. Zato je Duh svakog naroda koji nema svog Petričića bar jednom nedeljno u opasnosti. Što se tiče kapitalizma, naši političari su postali kapitalisti i bez početnog kapitala. Imovina prethodne države zajedno sa ljudima tome je poslužila. Možda je to ta tranzicija.

Foto: Aleksandar Milosavljeviæ / JDP

A kako se naša kultura snašla u tranziciji i kapitalizmu?

- Od kulture se ubrzano odustaje. Kulturu menja kulturalnost. Kreativca, umetnika, zamenjuju posrednik i birokrata. Eto može i bez muzeja, bitno je da svi muzeji koji ne rade imaju svoje direktore, a ovi svoje zaposlene. Preluksuzna „investiciona arhitektura“ procvetala u tranziciji, a primenjena na pozorište još će privući poneko zlatno tele, ali boginju Taliju vrlo retko.

„Marks u Sohou“ je trenutno jedina predstava u kojoj možemo da vas vidimo. Zašto vas ima toliko malo na sceni? Da li je to bio vaš lični izbor ili ste skrajnuti?

- Nijedna glumica, ukoliko je ponuda u redu, osim ako nije trudna, ne doji ili je bolesna, ne bi izabrala da ne radi. Ja tamo nisam ničija drugarica, a i složila bih se sa Marksom: „Pretpostavljam da najrevolucionarniji čin u koji neko može da se upusti jeste - da kaže istinu“. Što se u ovom tumačenju demokratije nikako ne isplati. Ni ne privlači me ništa od onoga što sam videla u svom pozorištu, osim „Pokojnika“, gde bih mogla da igram jedino naslovnu ulogu. Što se tiče gostovanja u drugim kućama, bilo ih je dosta i uvek po projektu. Sada se i ta opcija gasi, što je velika šteta, pre svega za mlade glumce. Da li sad optužiti nekog za mobing?

Nedavno ste na dodeli nagrada Jugoslovenske kinoteke rekli da domaća kinematografija više ne postoji. Zašto tako mislite?

- Znamo da je zakon o kinematografiji jedva donesen, ali je zato brzo oboren, odnosno odredbe i delovi zakona koji se tiču finansiranja domaće kinematografije. Udruženi emiteri uspešno ruše odluke ustavnog suda i to u zemlji čija je kinematografija već bedno dotirana. Drastično manje od svih drugih zemalja, što bi se reklo, u regionu i šire. Da li smo stvarno najsiromašniji ili nam je toliko malo stalo?

Izvor: Danas
Foto: www.facebook.com/Jugoslovenskodramskopozoriste