Morisi za B92: Smitsi više nikoga ne zanimaju

"Oduvek sam se u pesmama bavio društvenim temama i oduvek sam bio rob života. Kako je život često grozan, nikada mi ne nedostaje tema. Ne želim da pevam o tome kako sam napaljen na podijumu za igru...pa se verovatno zbog toga moje pesme na radiju ne puštaju često."

Piše: Vladimir Skočajić/Gistro Pop Izvor: B92

Velikan britanske muzike Morrissey održaće koncert u sredu 10. decembra u Belexpocentru u okviru jesenjeg Belgrade Calling serijala. Svoj prvi koncert u Beogradu, Morrissey je preko dugogodišnjeg agenta iznenada zakazao regionalnoj „Avalon produkciji“ sa ličnom željom da nastupi pred ovdašnjom publikom. Ograničen broj ulaznica za ovaj koncert po cenama od 2990 za parter, 3990 za Fan pit, koliko košta i VIP ulaznica, prodaju se na preko stotinu prodajnih mesta Eventima širom Srbije.

Kada ste mladi, neshvaćeni, kada mislite da vaša iskrenost i dobre namere prolaze nezapaženo, kada osećate da vas baš niko ne razume, utočište od surovog sveta ćete možda pronaći u nekom stihu koji je Stiven Patrik Morisi napisao na nekom The Smiths albumu. Zbog toga, mnogi ga doživljavaju kao najboljeg prijatelja, deo porodice, a za neke je čak personifikacija božanstva.

S druge strane, Morisi nikad nije imao dlake na jeziku i ima mišljenje o svemu i svačemu. Bilo da je to politika britanske vlade, prava homoseksualaca, muzička scena ili uticaj golfske struje na temperaturu Atlantika, on će jasno, glasno i često javno, izneti svoj stav. Kako njegove stavove ne dele svi, postoji izvestan broj ljudi koji ga ne voli.

Bez obzira na to da li Morisijevu sliku držite pored kandila ili osetite mučninu u stomaku kada čujete za njega, nemoguće je osporiti činjenicu da je u pitanju jedan od najtalentovanijih pesnika u istoriji popularne muzike. To je dokazao kroz grupu The Smiths čiji albumi su danas antologijski i koji će se slušati u decenijama pred nama, ali i kroz bogatu solo karijeru koja još uvek traje.

U Srbiji je već bio jednom, 2006. godine na Exit festivalu. U sredu 10. decembra dolazi prvi put u Beograd, kada će promovisati svoj ovogodišnji album “World Peace Is None of Your Business”. Tim povodom, za B92 priča na čemu trenutno radi, šta zna o Srbiji, kako mu izgleda savremena pop scena i koliko često ima intervjue u kojima ga ništa ne pitaju o The Smiths.

B92: Kako si ovih dana?

Stiven Patrik Morisi: Nema garancija ni za koga od nas, ali ja ne odustajem.

Da li se tokom godina tvoj proces pisanja pesama promenio?

Nije. Oduvek sam se u pesmama bavio društvenim temama i oduvek sam bio rob života. Kako je život često grozan, nikada mi ne nedostaje tema. Ne želim da pevam o tome kako sam napaljen na podijumu za igru...pa se verovatno zbog toga moje pesme na radiju ne puštaju često.

Kada bi ti se obratio neko ko nikad nije slušao tvoju muziku izrazivši želju da počne da istražuje tvoju diskografiju, koje albume bi mu preporučio za početak?

Mislim da su najbolji poslednji albumi... “World Peace Is None of Your Business”, “Years of Refusal”, “Ringleader of the Tormentors”, “You Are the Quarry”, a takođe sam ponosan na “Vauxhall and I”, “Your Arsenal” i ”Southpaw Grammar”,“Bona Drag” i tako dalje. Ne volim da međusobno upoređujem albume, ali mnogo više volim svoje solo ploče od onih koje sam snimio sa The Smiths.

Kako je živeti u Americi u poređenju sa Engleskom?

Znam da mi je odgovor predvidiv, ali činjenica je da britansko vreme čini ljude da se osećaju tromo i bezvoljno, dok ti sunce u Los Anđelesu daje volju da svaki dan iskoristiš na najbolji mogući način. Za početak, to sunce mi daje volju da uopšte ustanem iz kreveta.

Šta aktuelni “World Peace Is None Of Your Business” izdvaja od ostalih albuma iz tvoje diskografije?

To je veličanstvena ploča u svakom smislu – muzika i glas su savršeno sinhronizovani, a pesme kao što su „I’m Not a man“, „Earth is the Loneliest Planet“, „Staircase at the University“, „Kick the Bride Down The Aisle“ and „The Bullfighter Dies“ nemaju nikakav pandan na svetskoj muzičkoj sceni... bar koliko je meni poznato. Naslovna pesma je sjajna i mislim da album generalno tera ljude na razmišljanje... Što nije tako česta pojava ovih dana.

Da li je istina da je lično tvoja želja bila da u okviru produžene turneje sviraš u Srbiji i u kakvoj uspomeni ti je ostao koncert u Novom Sadu 2006?

Sećam se da je padala kiša koja nikome nije smetala – ljudi su bez obzira na to pevali sve vreme... To mi je bilo predivno. Da, dolazak u Beograd je moja lična želja. Iako nam Beograd nije baš usput na aktuelnoj turneji, znam da će se publika biti divna, što će nadomestiti blago skretanje sa puta turneje. U stvari, možda i nisam u pravu kada kažem da će publika biti divna...

Šta znaš o Srbiji i o stvarima koje su se ovde dešavale poslednjih nekoliko decenija?

Čuo sam za Otpor, čuo sam za Canvas...Uvek me inspirišu bilo kakve pro-demokratske akcije, iako sam vrlo svestan da postoje zemlje koje se izdaju za demokratske a u suštini to nikako nisu. Takođe, svestan sam kako se reč „demokratija“ može iskoristiti kao deo taktike protiv ljudi. Znam o padu Miloševića, ali nisam nikakav ekspert u vezi sa Srbijom. Da li moramo biti eksperti da bi nam nešto bilo jasno? Ne, zdrav razum i sopstvena mudrost najčešće su jedino što nam treba.

Nedavno si objavio autobiografiju. Da li možda planiraš neko novo autobiografsko delo ili možda planiraš da pišeš fikciju?

Da. Najblaže rečeno, bio sam iznenađen velikim interesovanjem za moju autobiografiju... Tako da sada pišem nešto novo. Mislim da je suviše rano da pričam o tome, ali definitivno radim na nečemu.

Kako praviš koncertne set-liste? Da li ih menjaš svake večeri ili tokom jedne turneje sviraš manje-više iste pesme?

Mislim da nema poente razmišljati šta ljudi žele da čuju, tako da se trudim da udovoljim sebi... Što znači da je sigurno bar jedna osoba srećna. U stvari, često imam utisak da izbor pesama i nije toliko važan... Publika deluje zadovoljno gotovo uvek.

Kada uporediš stanje u pop muzici danas sa onim iz vremena kada si ti počinjao muzičku karijeru, kako ti izgleda?

Nikada se nisam osećao delom te scene – ni tad, ni sad. Najinteresantnije od svega je to što danas niko od ljudi koje znam nema pojma ko je prvi na top listi, dok smo nekad mogli da nabrojimo gotovo svih 40 pesama sa liste. Današnje liste prave marketinška odeljenja velikih diskografskih kuća i njihov izgled nema mnogo veze sa onim šta publika zapravo voli. Baš sam prošle nedelje na televiziji video pevačicu za koju su rekli da je imala četiri pesme na prvom mestu liste naslušanijih pesama u Engleskoj, a ja nikada nisam čuo za nju.

U pesmi „America is Not the World“ imaš referencu na Ameriku u kojoj kažeš “where the President is never black, female or gay”. U međuvremenu, predsednik Amerike je postao crnac, a Hilari Klinton nije mnogo daleko od prve žene na tom mestu. Misliš li da je to uopšte važno i da to išta može promeniti?

Obama je vizuelno crn, ali njegovi stavovi su beli, pa zbog toga boja njegove kože ništa nije promenila. Ubistvo Majkla Brauna je dokaz za to. Što se tiče Hilari, ona je razumna i nije neko ko iritira – što je neobično za američku političarku. Ali ne smemo zaboraviti Margaret Tačer, prvu ženu koja je predsedavala vladom Velike Britanije i koja je bila toliko puna mržnje. Da, Britanci verovatno više nikada neće izabrati ženu na to mesto. Promena može da zatvori vrata isto kao što može da ih otvori.

Imaš li utisak da je novac danas važniji više nego ikad pre i da je uz seks to glavni pokretač planete Zemlje?

Mediji nam kažu da se seks nalazi svuda oko nas, tj. da je nam je svima vrlo, vrlo dostupan. Međutim, ja ne vidim da je baš tako. Na tim medijima vidimo seks koji nam praktično maše i namiguje, ali je uvek nedodirljiv. Mislim da je u tome cela stvar – u izazivanju ljudi. Istina je da su ljudi opsednuti novcem, ali svet je takođe opsednut putovanjem u svemir, a dokazi da ćemo imati neke praktične koristi od odlaska u svemir praktično ne postoje. Mesec nema baš ništa da ponudi ljudima. Ali zašto smo onda toliko opsednuti njime?

Svojevremeno si snimio pesmu „Interlude“ sa Suzi Sijuks. Kakvo je to bilo iskustvo?

Bilo je OK, ali ona nije htela da se mnogo druži i to je rekla na samom početku. Mislim da je lepo otpevala tu pesmu.

Kao neko ko je radio sa Tonijem Viskontijem, producentom Dejvida Bouvija, zanima me tvoje mišljenje o poslednjem albumu Dejvida Bouvija, ukoliko si ga slušao?

Čuo sam prvi singl i jako mi se dopao. A svidelo mi se i to što Dejvid ponovo peva i što je zdrav. Toni Viskonti mi je pre nekoliko godina rekao kako Bouvija više ne zanima pisanje pesama, da je prilično nesrećan, da provodi dane u svom stanu klopajući ćufte... To je zvučalo grozno. Kada sam čuo da je objavio novi album bio sam prijatno iznenađen, ali ga nisam slušao jer mislim da je omot katastrofalan.

Da li po tebi ponovno okupljanje bendova iz osamdesetih i devedesetih ima nekog smisla?

Ne, zato što ljudi žele da oni budu nešto što već dugo nisu, a to je nemoguće.

Da li postoji nešto što si snimio u prošlosti sa čime sada nisi zadovoljan, nešto što bi promenio?

Naravno, ali to su samo neke sitnice. Zadovoljan sam najvećim delom svog muzičkog kataloga.

Šta bi preporučio od nove muzike?

Ana Kalvi, sjajna je.

Iako si nedavno objavio novi album, da li možda razmišljaš o sledećem?

Da. Napisali smo novi album i nadam se da ćemo ga snimati u februaru.

Koliko često radiš intervjue u kojima nema nijedno pitanje u vezi The Smiths?

Nema više šta da se kaže o The Smiths, sve je već rečeno. Ljudi čak više i ne pitaju.

Muzika

Bili smo na festivalu Sonar 2015.

U Barseloni se svakog juna, poslednje 22 godine dešava Sonar festival. Počeo je kao festival ograničenog kapaciteta, koji se godinama održavao ispred Muzeja savremene umetnosti (MACBA), da bi se poseldnjih par godina preselio na mnogo veći prostor sajam Monžuik (Plaça d’Espanya).

Muzika četvrtak 25.06. 09:15 Komentara: 2
strana 1 od 81 idi na stranu