BJF: Charlie Haden

Karijeru je počeo još kao dvogodišnjak kada je pevao country klasike u radijskoj emisiji svojih roditelja. Sa njima je, obučen u kauboja, nastupao na legendarnom Grand Ole Opry festivalu u Nešvilu. Nakon što se razboleo od dečje paralize, u 15. godini je prestao da peva i to je bio kraj njegovog bavljenja country muzikom. Ubrzo se preselio u Los Anđeles, gde nakon sviranja u grupama Arta Peppera i Paula Bleya upoznaje saksofonistu Ornettea Colemana, sa kojim počinje da menja istoriju jazz muzike. Njihov album vizionarskog naziva “Shape of Jazz to Come” iz 1959. godine se danas smatra jazz klasikom. To je ujedno i početak pravca koji se danas zove free jazz.

Tokom više od šezdeset godina provedenih u jazzu, Charlie Haden je postao institucija. Gotovo da nema bitnog jazz muzičara sa kojim on nije svirao, pomenimo samo neke: John Coltrane, Don Cherry, Keith Jarrett, Archie Shepp, Pat Metheny, Carla i Paul Bley, Paul Motian...Nije mu bila strana ni saradnja sa muzičarima koji ne dolaze iz jazz sveta, pa je tako svirao i sa Elvisom Costellom, Nickom Caveom i Yoko Ono. Osnivač je orkestra Liberation Music Orchestra, kao i benda Charlie Haden Quartet West sa kojim će nastupiti u Beogradu. Cela njegova porodica se bavi muzikom: supruga Ruth Cameron je pevačica (nedavno je sarađivala sa Bradom Mehldauom), kao i njegove ćerke Petra, Tanya i Rachel, dok je Charliejev sin Josh već deceniju i po lider grupe Spain. Dobitnik je nekoliko Grammy nagrada.

Dvadeset minuta, koliko sam imao za razgovor sa njim, naravno da nije bilo dovoljno da ga pitam sve ono što sam želeo, ali sama činjenica da mi se ukazala prilika da razgovaram sa čovekom koji je svojevremeno na jednom kraju grada improvizovao, dok je na drugom Elvis Presley pevao “Heartbreak Hotel”, bila je dovoljna da pomislim kako je i tih dvadeset minuta premija.

Charlie Haden Quartet West sviraju u petak 29. oktobra u Domu sindikata.

B92: Vi potičete iz malog mesta Shenandoah u državi Ajova. Iz istog tog gradića su Everly Brothers, pa me zanima da li ste se možda znali kao klinci?
Charle Haden: Nismo, oni su nešto malo mlađi od mene. Čak nisam ni znao da su oni iz Shenadoaha.

Pre dve godine, snimili ste folk album “Rambling Boy”, koji je svojevrstan omaž Vašem detinjstvu kog je obeležila country muzika. Možete li mi reći nešto više o iskustvu snimanja te ploče?
Country muzika je bila veliki deo mog života pre nego što sam počeo da se bavim jazzom, tako da su me već duži niz godina bliski prijatelji zapitkivali “Kada ćeš već jednom da snimiš country album”. Kada sam 1988. godine sa porodicom otišao u Misuri da posetim svoju osamdesetogodišnju majku, proveli smo nekoliko nezaboravnih dana pevajući stare country klasike – moja majka, moja žena Ruth, moje tri ćetke, sin i ja, svi zajedno u glas. Bilo je prelepo. Nakon tog porodičnog okupljanja, moja žena Ruth je rekla “Ti moraš jednom da snimiš country album”. Nakon što sam sa Patom Methenyjem snimio ploču “Beyond the Missouri Sky” 1996, rekao mi je: “Čoveče, iz tebe prosto zrači taj duh prerije - kada ćeš već jednom da snimiš country album?”. Samo par meseci kasnije, tokom dodele jedne Grammy nagrade, više se i ne sećam tačno koje, prišao mi je Mark Fain iz grupe Rickyja Skaggsa i rekao mi je da je veliki ljubitelj moje muzike i da ga obavezno pozovem ako ikada rešim da snimim folk album. Pošto Mark poznaje mnoge sjajne country muzičare iz Nešvila, znao sam da bi mi bio od velike pomoći.

Nekoliko godina nakon tog susreta na dodeli Grammy nagrada pozvao sam Marka, koji je očas posla sakupio nekoliko odličnih nešvilskih trubadura. Tu su bili još moj sin Josh (koji već godinama predvodi bend Spain), moje ćerke Petra, Rachel i Tanya (koje imaju savršen osećaj za melodiju) kao i moja supruga Ruth (koja je inače sjajna pevačica), tako da je to na neki način bio nastavak onoga što sam ja radio sa svojim roditeljima – nove Haden generacije pevaju i sviraju zajedno.



S obzirom da je na ploči učestvovalo preko 30 ljudi, da li je bilo teško organizovati da svi oni budu na istom mestu u isto vreme?
To je Mark Fain sjajno odradio. Naravno da je bilo teško, jer su to sve uglavnom profesionalni country muzičari koji su često na turnejama, ali zahvaljujući Marku svi smo se u jednom momentu našli u Nešvilu. Ruth je takođe bila od velike pomoći – pored organizacionog dela, nedeljama pre snimanja je vežbala pevanje zajedno sa ćerkama. Priznajem da sam pre nego što smo ušli u studio bio prilično nervozan, jer nisam imao nikakvog kontakta sa country muzikom još od svoje 15. godine. Ispostavilo se da nije bilo osnova za tu moju tremu, jer su na ploči svi zvučali sjajno, od muzičara do pevača.

Malo sam razočaran što taj album nije bolje promovisan. Ljudi iz Nešvila koji se bave organizovanjem country koncerata, znali su da potičem iz jazz sveta i da verovatno više nikada neću snimiti folk album, tako da su prednost dali turnejama dugogodišnjih country zvezda a ne muzičarima koji su svirali na “Rambling Boy”. Iako smo održali par sjajnih koncerata u Njujorku i na nešvilskom Grand Ole Opry-ju, jako mi je krivo što tu ploču nismo promovisali na nekoj većoj turneji. Imao sam veliku želju da taj album uživo predstavimo i evropskoj publici. Bez obzira što se “Rambling Boy” i danas prodaje, ta količina bi bila mnogo veća da je bilo više koncerata.

Snimanje albuma “Rambling Boy” pratio je i istoimeni dokumentarac. U tom filmu je, između ostalih, o Vašoj muzici govorio Vaš stari prijatelj Keith Jarrett. Nakon tog filma, vas dvojica ste rešili da nakon više od 30 godina ponovo svirate zajedno, a rezultat je album “Jasmine” koji je objavila etiketa ECM početkom ove godine. Ako se ne varam, taj album se desio spontano, tj. u momentu kada ste svirali niste razmišljali o njegovom objavljivanju…
Tako je, sve se desilo skroz spontano. Pre nekoliko godina sam učestvovao u dokumentarcu o Keithovoj karijeri “The Art of Inprovisation”, pa sam ovog puta pozvao njega da govori u filmu o meni. Dogovor je bio da taj razgovor snimimo u Keithovoj kući, a on je insistirao da pored filmske ekipe i ja budem tamo. Pre nego što sam krenuo kod njega, supruga mi je rekla: “Ponesi bas sa sobom”. Pitao sam je: “Ali šta će mi bas, idem samo na snimanje intervjua?” a ona je rekla “Samo ti ubaci bas u auto i vozi”, na šta sam ja samo slegao ramenima rekavši “U redu draga” (smeh).

Nakon što smo snimili taj razgovor sa Keithom, on me je pitao da li je istina da imam svoj bas sa sobom, a kada sam mu odgovorio potvrdno rekao mi je “Donesi ga”. Nisam imao mnogo izbora. Nakon što smo odsvirali zajedno nekoliko pesama ispred kamere, za potrebe dokumentarca, Keith mi je prišao, zagrlio me i rekao: “Čoveče, ovo zvuči odlično. Moraš opet da dođeš, želeo bih da snimimo nešto zajedno”.



Taj album “Jasmine” zvuči zaista savršeno. Moram Vam priznati da je bio soundtrack mnogih mojih neprespavanih noći poslednjih nekoliko meseci…
Stvarno? Divno (smeh). Kada smo snimili “Jasmine”, Keith me je zamolio da nikom ne pričam o tome jer nije bio siguran da li ćemo ga izdati. Nije ništa pomenuo čak ni Manfredu Eicheru, vlasniku ECM-a. Nekoliko godina nakon što smo to snimili, Keith me je pozvao da se dogovorimo koje pesme zvuče najbolje, tj. koje bi mogle da se nađu na albumu. Tačno godinu dana pre objavljivanja, obavestio je Manfreda o svemu. Njemu se album jako dopao i konačno je objavljen početkom ove godine.

Kako Vam sa ove vremenske distance izgledaju dani provedeni u bendu Ornette Colemana krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka?
Nedavno sam ponovo svirao sa Ornetteom, u julu na North Sea Jazz festivalu. Svaki put kad idem u Njujork svratim kod Ornettea kući da sviramo, tako da se može reći da mi nikada nismo ni prestali da sviramo zajedno. No, vreme kada sam ga upoznao bilo je specifično…to bi se možda moglo uporediti sa vremenom kada su se upoznali Dizzy Gilespie i Charlie “Bird” Parker, osnivači be-bop zvuka…ili kada su svi slikari impresionisti živelu u Parizu, tražeći potpuno niv način da izraze svoju umetnost. Upravo je tako bilo i sa nama – to je bila sasvim nova muzika, potpuno bazirana na improvizaciji. Nikada neću zaboraviti dane kada smo u Los Anđelesu snimali naš prvi album “Shape of Jazz to Come”, to je definitivno jedno od najlepših iskustava u mom životu. Imali smo sreću da smo sva četvorica bili u Los Anđelesu u isto vreme – Don Cherry i Billy Higgins su čak zajedno išli u srednuju školu, a ja sam odmah nakon mature došao u Kaliforniju iz Misurija. U to vreme sam svirao u bendovima Arta Peppera i Paula Bleya, uglavnom u Hillcrest klubu. Jedne večeri sam upoznao Ornettea sa Paulom i on je postao standardni član grupe. Uporedo sa sviranjem u bendu Paula Bleya, Don, Billy, Ornette i ja smo svirali u Hillcrestu kao kvartet. Publika nije baš bila blagonaklona prema našim improvizacijama, čak ni mnogi jazz muzičari nisu razumeli našu svirku, tako da je sve manje ljudi bilo na našim koncertima u Hillcristu. Onda mi je Ornette predložio da se preselimo u Njujork, da sviramo u klubu Five Spot. Iako je Njujork bio otvoreniji za novu muziku od Los Anđelesa, ni tamo nismo dobijali mnogo pozitivnih kritika od strane muzičke štampe, ali činjenica je da je klub uvek bio pun kada smo svirali. Na naše svirke u Five Spot su dolazile mnoge poznate ličnosti iz sveta filma, iz klasične i pop muzike, raznorazni slikari…

Kažete da ste i ove godine svirali sa Ornetteom. Postoji li neka razlika u vašoj muzici koju svirate danas i onoj koju ste svirali tih kasnih pedesetih godina?
To je uvek bila divna muzika, bez obzira na vreme. Kada sviramo, vi tačno možete čuti naše životno iskustvo u muzici. Dok god sam na ovoj divnoj planeti, trudim se da sviram novu i različitu muziku i da radim to na najbolji mogući način.



Imam utisak da većina muzičara koji su šezdesetih svirali divlji i bučni free jazz, poput Archie Sheppa, Phaorah Sandersa pa čak i Ornettea, danas svira mnogo pitomije i tiše. Imate li Vi taj utisak?
S obzirom da sam svirao i sa Pharoah Sandersom i Archijem Sheppom, znam da je Archie bio malo bučniji tokom šezdesetih nego danas. Ne bih rekao da je Ornetteova muzika ikada bila bučna ili divlja. Znam da je Pharoah svirao sa Coltraneom, i njihova muzika bi se pre mogla opisati kao koncentracija na improvizaciju nego kao divlja. Sve te termine kao što su “avangarda” i “free jazz” su izmislili muzički kritičari, i što se mene tiče ja se ne pronalazim ni u jednom od tih žanrova. Meni je uvek bilo bitno da muzika koju sviram ima smisao, nevezano za žanr.

Imate li podatak da li se i koliko više danas prodaje album “Shape of Jazz to Come” u odnosu na vreme kada je objavljen?
Danas više nemaš prodavnice ploča. U Njojorku i Los Anđelesu danas ne postoje prodavnice ploča. Postoje neke koje prodaju polovne ploče, ali nema više onih velikih lanaca poput Tower Records koji su prodavali novu muziku na vinilu. Jedini način na koji možeš danas kupiti ploču je preko interneta, preko Amazona ili iTunesa. Isto tako, ljudi danas snimaju koncerte i onda ih poklanjaju prijateljima. Svako malo na svom koncertu vidim ljude kojima u ruci svetle ti uređaji kojima snimaju koncert i to mi se ne dopada. Keith Jarrett često prekine koncert zbog toga. Mislim da to nije fer prema muzičarima.

Znam, ali kada sam Vas pitao o prodavanosti ploče “Shape of Jazz to Come” više me je zanimalo da li mislite da danas mnogo veći broj ljudi razume tu muziku nego u vreme kada je ona bila objavljena…
Da, slažem se da više ljudi danas razume to što smo svirali krajem pedesetih. U suštini sve zavisi od toga koliko je slušalac sofisticiran, koliko je njegovo uho spremno za takav zvuk. Tako je bilo oduvek.

Između ostalih, svirali ste sa Johnom Coltraneom. U kakvoj uspomeni Vam je on ostao?
John je dolazio gotovo svako veče u Five Spot da nas sluša. Sedeo je uvek u prvom redu i uživao je. On je definitivno bio jedan od nekolicine koji su razumeli našu muziku od samog početka. Nakon jednog od tih koncerata, predložio mi je da zajedno sa Edom Blackwellom i Donom Cherryjem snimimo zajednički album. Coltrane je kao čovek bio veoma odmeren i ljubazan, krasili su ga mnogi lepi maniri. Kao muzičar bio je fenomenalan i uvek željan da se okuša u nečem što je novo i drugačije.

Znam da ste zajedno sa Ornetteom svirali na jednom albumu Yoko Ono. Da li ste tom prilikom upoznali i Johna Lennona?
Nismo, zato što je taj album snimljen pre nego što je ona upoznala Lennona. Bilo je to 1966. godine.

Jednom ste svirali i sa Nickom Caveom…
Da, to je bilo u jednoj televizijskoj emisiji Davida Sanborna. Producenti su me pitali da li bih odsvirao nekoliko pesama sa Caveom, što sam i prihvatio. To je bilo lepo iskustvo.



Da li mislite da je mladim jazz muzičarima koji su na početku karijere teže danas ili u vreme kada ste Vi počinjali?
Ako ste život posvetili jazz muzici, morate biti spremni na mnoga odricanja i biće vam teško bez obzira u kojoj epohi počinjete. Jazz se opisuje kao minority art form, što znači da nema preveliku publiku, a samim tim i novac koji kruži nije veliki. Jako je teško zaraditi za život baveći se jazzom.

Krajem oktobra izlazi novi album Vašeg Quartet West benda pod nazivom “Sophisticated Ladies”. Možete li mi reći nešto više o toj ploči?
To je album koji je imao sličan problem kao “Rambling Boy” – pošto na njemu gostuje mnogo poznatih pevačica, bilo je teško organizovati snimanje zbog njihovih mnogobrojnih obaveza. Ponovo je moja Ruth odigrala ključnu ulogu kada je logistika u pitanju, stupivši u kontakt sa njihovim menadžerima.

Album smo snimali u Los Anđelesu u maju, i u Njujorku u Junu i vrlo sam zadovoljan kako zvuči. Pored šest predivnih instrumentala, na njemu pevaju predivna Diana Krall, Melody Gardot koju sam upoznao na North Sea Jazz festivalu, Norah Jones koju poznajem od ranije, Renee Flaming koja je jedna od mojih omliljenih pevačica kada je klasična muzika u pitanju, tu je i Cassandra Wilson, kao moja Ruth.