Ustav ili izbori

Krizu Vlade Srbije, koja je nastala najavom ministara iz stranke G17 da će podneti ostavke, Vojislav Koštunica pokušava da reši nacionalnom homogenizacijom oko Kosova i daljom erozijom autonomije Vojvodine.

Za to mu je poslužio Ustav Republike Srbije. Rešivši da brzopotezno, u saradnji s Radikalnom i Demokratskom strankom, napravi jedan mehanički presek njihovih stavova u vezi s ustavom, on je bez dana javne rasprave taj predlog ustava poslao na referendum.

Zaklanjajući se iza potrebe da se "raskine s Miloševićevim ustavom", on je uveo presedan u evropsku ustavnu praksu - poslanici koji su taj ustav trebali da izglasaju, videli su ga istoga dana kada je zakazana sednica Skupštine! Dakle ne samo da javnost nije mogla da vidi Predlog ustava, već u osnovi ni sami poslanici.

Kao da je zemlja u ratu, oni su dovedeni u Skupštinu da potvrde truli kompromis tri političke elite. I to elita političkih stranaka koje su pritom rekle da samo one "zastupaju interese građana Srbije", pa druge beznačajne aktere javnog života i ne moraju da konsultuju u vezi s novim ustavom.

Ovoliko arogancije i zloupotrebe javnog interesa bilo bi previše čak i za današnju Srbiju, da se to nije već jednom dogodilo pod Miloševićem. Naime, 1990. godine, izbegavajući prve višestranačke izbore, Milošević je rešio da donese novi ustav Srbije, sve pod geslom "Ustav ili izbori". Srpska politička elita, oduševljena što se ostvario njihov san i arogantni partijski aparatčik postao nacionalistički lider, podržala je naravno donošenje ustava. Svi vodeći "nacionalni intelektualci", na čelu sa Ćosićem, na stranicama dnevnog lista "Politika", naširoko su objašnjavali zbunjenim građanima prednosti novog ustava.

Miloševiću tada nisu, kao Koštunici danas, bili potrebni bilbordi na ulicama i spotovi na televiziji. Za razliku od Koštunice, on je imao stvarnu javnu podršku za ovaj marifetluk. Posledica je, naravno, bila da je Srbija poslednja u bivšoj Jugoslaviji, pa čak i u celoj istočnoj Evropi, imala višepartijske izbore. Ustavna rasprava je odložila izbore. Donošenje novog ustava je Milošević obrazložio potrebom da se Srbija "zaštiti" od zlih namera drugih jugoslovenskih republika (sem Crne Gore, gde su slični dovedeni na vlast). A njegov učenik Koštunica, to obrazlaže raskidom s Miloševićevim nasleđem, gde, da stvar bude još lepša, za predlog tog novog ustava glasaju Miloševićevi poslanici koji su u koaliciji sa Koštunicom. I potrebom da se naglašavanjem Kosova i Metohije u preambuli novog ustava, Kosovo "zadrži" u Srbiji.

Stvarno pitanje je da li će demokratska javnost u Srbiji progutati ovoliko manipulacije i cinizma čoveka koji je prvi put posle demokratskih promena petog oktobra 2000. godine uspeo da formalno prekine pregovore o priključenju s Evropskom inijom. Čovek čiji su javno proklamovani politički ciljevi doživeli katastrofalan poraz. Ako se neko još seća bili su: Očuvanje državne zajednice sa Crnom Gorom, evropske integracije i Vlada bez korupcije i skandala. Pošto je doživeo neuspeh, Koštunica je rešio da se igra ustavom. Umesto izbora, posle kojih bi nova vlada izradila ustav, on svoj posustali "patriotizam" panično spasava kršenjem čak i formalnih procedura za donošenje novog ustava. I istovremeno dodatno kompromituje svog partnera, Demokratsku stranku, koja naglo "otkriva" da Skupština Srbije nije više nelegalna.

Ali, on to može u zemlji gde je pričama o patriotizmu, radom provladinih tabloida i saradnjom Demokratske stranke, sistematski uništeno kritičko javno mnjenje. I gde misija OEBSA ne vidi ništa loše u proceduri donošenja novog ustava. Ugledajući se na Miloševića, Koštunica je samo pokazao kako vidi Srbiju - prezirući njene građane kao zemlju gde svaka politička obmana može da prođe ako njena "elita" to dovoljno dobro zamaskira patriotskim rečima.