Prodaja slika smrti

Jedanaest godina nakon Oluje, javnost je prvi put videla prizore koji nesporno spadaju u ratne zločine, a čije žrtve su krajiški Srbi, izbeglice i zarobljenici. Kako je naš list saznao iz nekoliko nezavisnih izvora, od kojih je jedan rukovodilac Veritasa Savo Štrbac, nesumnjivi autoritet po pitanju ratnih zločina, narednih dana mogu se očekivati novi amaterski snimci pogroma nad Srbima tokom Oluje. Autori tih snimaka su akteri mučenja i likvidacije nemoćnih zarobljenika. Čak se može čuti da mučne tvorevine sa lica mesta postaju unosna roba na novoformiranom tržištu ratnim video-zapisima.

Javnost pamti da su se i oni sa tvrdim živcima i želucem prošle godine zgrozili nakon prikazivanja amaterskog video-zapisa likvidacije šestorice srebreničkih mladića. Odijum čak i zagriženih srbofila izazvala je običnom svetu nepojmljiva potreba Škoripiona (srpske paravojne formacije, da ne bude zabune) da ovekoveče sopstveno iživljavanje nad zarobljenicima. Javnost je, takođe, golicala i znatiželja kako je, kojim kanalima i ko dostavio Nataši Kandić snimak koji je ona prosledila Haškom tribunalu. Na margini osuda (Škorpiona i direktorke Fonda za hunamiratno pravo, zavisno od naklonosti) lebdelo je bizarno pitanje - koliko je film koštao? I koliko kopija ima?

Slična pitanja i emocije izazivaju i video-zapisi zlostavljanja i ubijanja Srba. Štrbac je rekao da se snimci ustupaju (to najčešće znači - prodaju) iz revolta "prema sopstvenoj strani, razočaranja učesnika u sukobima svojim položajem u društvu", ali i zbog nemirne savesti. Nema sumnje da je deset godina u slučaju Škorpiona, odnosno 11 u slučaju Oluja, dovoljno vreme da se i najtvrđi ratnici razočaraju ili pokaju. Isto tako, decenija intimnog uživanja u amaterskim zapisima strahota - zna se da su snimci Škorpiona iznajmljivani u sremskim video-klubovima, a ima indicija da su Krajinom s obe strane granice kružili snimci iz Oluje - dovoljno je dug period da otupe samilost, stid i strah, a probudi se gramzivost.

Oni koji su bili u stanju da muče i ubijaju i to zlodelo "sačuvaju" za nova pokolenja, u stanju su i da unovče svoje shvatanje morala i patriotizma, bez obzira na to da li je reč o domoljublju ili otadžbinskom zanosu. Lešinari su svuda isti. Nevolja je samo što se, zarad pune istine o ratnim običajima na Balkanu u poslednjoj deceniji XX veka, sa njima mora računati i - trgovati.

Nažalost, oni i njihovi saborci drugačije i ne mogu pred sud.