Protest B92 zbog pisanja Informera

Procenu bezbednosne ugroženosti Verana Matića izvršili su nadležni organi Republike Srbije, a ne on sam.

Zaključak da je neophodno da Veran Matić bude pod zaštitom, takođe su doneli nadležni organi Republike Srbije, a ne on sam.

Veran Matić u više navrata je, pa i u izjavi za Informer, rekao da mu činjenica da je pod policijskim obezbeđenjem nije prijatna, da ograničava njegovo kretanje i da bi lično voleo da pratnju nema.

Ono što posebno zabrinjava u tekstu Informera od subote jeste teza da za troškove obezbeđenja bezbednosno ugroženih lica nisu krivi oni koji ta lica ugrožavaju, već ugrožena lica sama. Na ovaj način Informer šalje neprihvatljivu poruku da za nasilje u društvu, ne samo kada preti novinarima, odgovornost snose žrtve, stvarne i potencijalne, a ne nasilnici. Ne toliko davno, tabloidi vrlo slični današnjem Informeru, postavljali su pitanje i šta ce obezbeđenje Zoranu Đinđiću, koga se on boji i čega se plaši. B92 se sa ovakvim zamenama teza nikada neće miriti.

Veran Matić nije jedini novinar u Srbiji koji je pod policijskim obezbeđenjem. Veran Matić nije čak ni jedini novinar B92 koji je pod policijskim obezbeđenjem. Već 6 godina policija obezbeđuje i zgradu B92. Naravno da to košta, ali najmanje što smo očekivali u ovoj situaciji je surevnjivost drugih medija i novinara. Nikada nismo postavljali pitanje opravdanosti troškova obezbeđenja kada ga je policija davala novinarima drugih redakcija, pa u jednom trenutku i samom Draganu J. Vučićeviću, uredniku Informera.

Problem ljudi kojima preti nasilje u Srbiji isuviše je složen da bi se mogao svesti na pitanje tereta koji pada na budžet zbog obaveze države da se ta lica štite. Nadležni u Srbiji morali bi da se pozabave pitanjem ko ugrožava bezbednost srpskih novinara i urednika. O tome da ih neko ugrožava, svedoče i dalje nerešeni slučajevi ubistava Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića, ili nešto svežijeg pokušaja ubistva Dejana Anastasijevića. Nadležni u Srbiji morali bi da se pozabave i pitanjem da li država bezbednost srpskih novinara i urednika može da štiti na efikasniji način, recimo tako što bi delovala preventivno na uzrok problema, na one koji novinare ugrožavaju, a ne samo tako što će bezbednosno ugrožene držati godinama pod policijskom zaštitom.

Ugroženi novinari nisu ti koji skupo koštaju državu. Državu skupo koštaju nasilnici koji novinare ugrožavaju. Državu skupo košta sopstvena nespremnost da se problemi rešavaju u korenu. Nadležni treba da obaveste javnost o tome šta je sve preduzeto i šta se preduzima, mimo dodeljenih policijskih obezbeđenja, da se eliminišu uzroci koji su na prvom mestu i doveli do toga da jedan broj novinara u Srbiji bude bezbednosno ugroženo u tolikoj meri da im se policijsko obezbeđenje moralo odrediti.