Kanada: Povratak posle 11 godina

Kanađanin Žan Belivo (56), koji je na put oko sveta krenuo kada je ostao bez zaposlenja, završio je svoju 11 godina dugu šetnju po svetu u kojoj je promovisao mir. Žan Belivo se vratio u Montreal, gde ga je dočekala majka i dugogodišnja životna saputnica Lus Aršambolt, kao i njegovo dvoje dece iz prvog braka.

Svima koji su ga dočekali, njih stotinu, poručio je da je njegova misija bila uticanje na kanadsku i ostale vlade da stvore ministarstvo za mir.
Mi smo svi drugačiji i to je ono što je lepo na Zemlji - različite boje kože, drugačija ubeđenja, drugačiji politički sistemi”, objašnjava Belivo.

„Svi ljudi su muzičke note... moramo da stvaramo harmoniju između njih i da stavarmo zajednički ton”, kaže Belivo.

Doèek: Žan Belivo i Lus Aršambolt u Montrealu (Foto: CP24 - 16.10.2011.)

Žan Belivo (Jean Béliveau - 56) je napustio Montreal 18. avgusta 2000. godine, na svoj 45. rođendan, odmah posle propasti njegovog malog preduzeća.

Taj Kanađanin je prešao oko 75.000 kilometara, obišavši 64 zemlje. Tokom više od 11 godina, putovao je kroz pustinje i planine, zaljubio se na devet dana u Meksiku, nosio je turban i dugu bradu u Sudanu, jeo zmije u Kini, a na Filipinima su ga čuvali naoružani vojnici.
„Možda nikada nećemo imati mir, ali treba da učinimo korak napred, i onda još jedan. Mislim da možemo da stvorimo jedan bolji svet”, tvrdi Žan Belivo.

Lus Aršambolt, koja je jednom godišnje odlazila na mesto gde je bio i Belivo, kako bi zajedno proslavili Božić, jednom je opisala kako je ona „njegova Penelopa”, a on „njen Odisej”.

Sada se „Odisej” vratio s putovanja. Porodica je ponovo ujedinjena, ali je njegovo dostignuće mnoge podstaklo da razmišljaju drugačije...

Putovanje je krenulo šetnjom po kraju

Žan Belivo tokom putovanja (Foto: Arhiv B92)

Posle više od 11 godina provedenih na putu oko Zemlje, Žan Belivo je završio ličnu odiseju započetu 18. avgusta 2000. godine. Na put je krenuo dan pošto je prodao imovinu svog propalog preduzeća za proizvodnju neonskih svetiljki i reklama.

Putovanje ga je vodilo do država poput Australije, Paname, Sudana.

Sada, kada se vratio u svoju Kanadu, kaže da je spreman da se posveti ponovnom otkrivanju svoje zemlje.

„Osećam se kao stranac i to u svojoj zemlji. Ne znam koju muziku danas slušaju, ni šta se prikazuje na televiziji, ni kakva je politika, ni kakve su bile vesti”, objašnjava Belivo.

Žan Belivo tvrdi da je tokom 11 godina putovanja postao čovek koji je najduže odsustvovao od kuće, iako nikako nije rekorder u broju pređenih ili proputovanih kilometara.

„Upoznao sam mnogo ljudi i video mnoge druge šetače. Jedan indijski guru je hodao nag od jutra do večeri. U svom životu je hodao mnogo više od mene, i nije jedini. Ima mnogo poput njega”, opisuje Belivo.

Hladnoæa: Žan Belivo tokom boravka na severu Amerike (Foto: Arhiv B92))

Belivo sebe i druge podseća i kako se u mesecima pred polazak na put osećao loše i fizički i psihološki. Mnogo vremena je provodio u šetnji svojim krajem grada.

„Pokušavao sam da merim koliko bi mi bilo potrebno da odšetam do Njujorka. Ubrzo sam počeo da merim rastojanja do drugih zemalja”.

Onda je u jednom trenutku sebi rekao: „Zašto da ne?”

„Tada sam se osećao kao jedan od mnogo miševa koji se vrte ukrug i onda sam krenuo.”

Njegova dugogodišnja saputnica Lus Aršambolt (Luce Archambolt) je odlučila da ga čeka. On, pak, tvrdi da joj je ostao veran, uprkos brojnim iskušenjima.

„Neke žene su htele da im beba ima plave oči. Ja to nisam hteo. Poštovao sam svoju Lus. Zajedno smo provodili tri nedelje godišnje”, priseća se Belivo.

Uprkos velikim odricanjima, Žan Belivo se priseća da je imao neke velike, nezaboravne susrete.

„Najviše su mi pomagali i davali najsromašniji ljudi. Kucao bih na vrata privilegovanih, tražeći im pomoć, i odbijali su. Neki su mi čak i pretili. Siromašni su mi udelili od onoga što su imali.”

Žan Belivo planira da napiše bar jednu knjigu i održava seminare. Nedavno je, pred sam povratak, dobio ponudu da se prema njegovoj životnoj avanturi snimi i film.

U šetnji sa sobom, u društvu najboljih

Kolica: Skromna oprema za putovanje (Foto: Beta - 08.02.2011.)

Tokom 11 godina šetnje po svetu, Žan Belivo je pokušavao da privuče pažnju na decu koja su žrtve nasilja. Njegov hod po svetu se prigodno poklopio s inicijativom o zaštiti dece Ujedinjenih nacija (koja je počela 2000, a završila se januara 2011. godine).

Plesao je i pevao s decom u Maleziji i upoznao četiri dobitnika Nobelove nagrade. Među njima je, malo posle one noći u zatvoru u Južnoj Africi, u gradu Durbanu upoznao Nelsona Mandelu.

Nekadašnji predsednik Južne Afrike, politički zatvorenik i borac za ljudska prava i dobitnik Nobelove nagrade za mir ga je primio u svome domu oktobra 2003. godine. Žan Belivo ga svrstava među najnezaboravnije trenutke svog putešestvija.

„Bilo je vrlo kratko. Rekao mi je: 'Svetu su potrebni ljudi poput vs'. To su bile velike reči nadahnuća, koje su me pogurale dalje”, seća se Belivo.

Tokom većeg dela puta, Žan Belivo je gurao kolica s tri točka, na kojima su bili samo šator, vreća za spavanje, kutija za prvu pomoć, malo hrane i dnevnik. Nikada nije uzeo neki navigacioni aparat (da se orijentiše uz pomoć GPS-a), nego samo poneku kartu i saslušao savet dobronamernih ljudi koje je sretao usput.

Prešao je oko 80.000 kilometara. Za to vreme je istrošio 50 pari cipela, prošao kroz 64 države na 6 kontinenata, noćivao u hotelima, crkvama, zatvorima ili u kući hiljada ljudi spremnih da mu za jednu noć ukažu gostoprimstvo.

Cik-cak po svetu

Putanja oko sveta (Foto: WWWalk)

Žan Belivo je na put krenuo iz svog grada Montreala. Na put oko sveta je krenuo na jug, istočnom obalom Sjedinjenih Američkih Država, a nastavio zapadnom stranom Južne Amerike. Odatle je odleteo do južne Afrike, odakle se kretao na sever istočnim delom Crnog kontinenta, a potom obalom sredozemnog mora, severom Afrike.

Libiju je preleteo, jer nije mogao da dobije tranzitnu vizu, a od Maroka se okrenuo put Evrope. Do Engleske je stigao 2006. godine. S dolaskom jeseni, mudro je odlučio da treba izbeći čari ruske zime i krenuo put Bliskog istoka.

Put ga je vodio kroz Indiju, Kinu, da bi avgusta 2008. godine stigao u Južnu Koreju. Opet je krenuo na jug: od Filipina, preko Malezije, do Australije. Krajem 2010. godine hodao je planinskim predelima Novog Zelanda.

Krajem januara, tačnije 31. januara 2011. godine, konačno je sleteo u svoju rodnu zemlju. Neustrašivi pešak je za kraj svog puta ostavio sopstvenu državu: od Vankuvera do Toronta.

Tada ga je na aerodromu dočekala ljubav njegovog života Lus Aršambolt, koja ga nije videla više od godinu dana.

„Bilo je zapanjujuće, čudno, pomalo nadrealno”, opisuje Belivo taj trenutak. „To je bio veliki trenutak.”

Snaga jedne ideje

Žan Belivo: Na putu po severnoj Americi (Foto: Arhiv B92)

Žan Belivo kaže da je ideja o šetnji oko sveta nastala novembra 1999. godine, dok je prelazio most Žaka Kartijea (Jacques Cartier) u Montrealu. Tada je bio u krizi srednjih godina i u krizi kreativnosti, jer je prodao posustalu radnju.

Bila mu je potrebna promena. Onda je na karti sveta iscrtao planiranu putanju i predvide da će mu, bez povratka kući, biti potrebno 10 godina. Počeo je da se uvežbava, prvo šetnjama, a posle i trčanjem, da bi osetio da je u formi i da mu se, najvažnije, poboljšalo raspoloženje.

„Mislim da mi je depresija prošla, da je gotova. Sada sam imao san, plan za ceo život. Ideju nisam mogao zaustaviti”, seća se Žan Belivo.

Najteži deo pred polazak na put je bio onaj odlučujući: da svojoj životnoj saputnici kaže za svoje planove, samo mesec dana pošto ju je upoznao i počeo da se snjom zabavlja, na svoj rođendan 18. avgusta 2000. godine. I sada je teško poverovati da je ona odmah podržala njegovu ideju.
„Imao sam sreće, i dalje sam srećan, što imam Lus. Ona je ta koja je svog čoveka održala na putu”, objašnjava Belivo.

Lus Aršambolt je pomagala organizaciju njegovog putovanja od kuće, održavala internet stranicu u međuvremenu stvorene Fondacije Volk, i bila njegova emotivna podrška tokom putovanja.

Ona i Žan su se od tada viđali jednom godišnje, provodeći zajedno tri sedmice tokom božićnih praznika. Odmor s njom je i njemu i njoj bio jedini pravi odmor. Većinom puta, on je pešačio po 30 kilometara dnevno.

Odsutan iz života, ali ne iz misli

Na putu: Žan Belivo tokom pešaèenja po stepi Afrike (foto: Arhiv B92)

Mnogo šta se može dogoditi za 10 godina, tvrdi Žan Belivo. I bilo je tako.

Dva puta je bio kum. Bez oca je ostao 2006. godine, dok je pešačio Belgijom. Svoju prvu unuku je upoznao kada se sastao sa celom porodicom u Nemačkoj, ali je drugo unuče upoznao tek kada se konačno vratio kući.

Žan Belivo ima zadivljujuću kolekciju anegdota o ljubaznosti stranaca, neprestanu ponudu gostoprimstva, čak i onog najobičnijeg - „prenoćište s doručkom”.

Kod zubara je bio u Egiptu i Australiji. U Indiji je uzeo naočare. U Alžiru je imao hitnu hiruršku intervenciju. Ni za šta nije platio.

Isto tako, morao je da odgovori na niz ozbiljnih izazova, među kojima je najveći bio osećaj izolacije, zbog koga je 2004. godine umalo prekinuo svoje putovanje. Dok su ga pratili po nekoliko kilometara, s decom u Etipoiji nije mogao da razgovara, a ona su samo znala da mu uzvrate pozdrav „Helo!” (Hello!).

Velike kulturne razlike koje je usput upoznao i taj nenuništivi osećaj samoće su u jednom trenutku bili prevršili meru.

On to opisuje kao „akumulirani kulturni šok” i tada nije mogao dalje. „Možda sam se svega zasitio”, zapisivao je tada u dnevniku.

Samo jedan poziv od Lus Aršabolt je promenio sve: njegove misli su ponovo bile okrenute putu. I tako je bilo narednih 7 godina.

Odlučio je da se više i bolje upoznaje s ljudima koje sreće i da „upija” što više saznanja i osećaja svake kulture. Mnogo više se potrudio i da nauči jezike.

„Moramo razviti veliki smisao za toleranciju, otvoriti um, treba da učimo [od drugih kultura]”, ocenjuje Žan Belivo.

I zaista, on sam je naučio engleski, španski, portugalski, a na mnogim jezicima zna da kaže bar „Dobar dan! Kako ste?” Takav mali gest kod stranaca ostavlja jak utisak.

U pratnji vojnika, u službi mira

Kanaðanin: Èovek koji je šetao svetom (Foto: Arhiv B92)

Bezbednost je bila problem na samo nekoliko mesta u svetu, ali tada je bila ozbiljan problem. Policijsku pratnju je tražio ili mu je bila nametnuta u Egiptu, Makedoniji, Maroku, Tunisu.

Na Filipinima ga je pratilo čak po 30 vojnika, i to naoružanih do zuba, s municijom težom od njih samih.

Često se pitao da li treba da prihvati ponudu za pratnjom.

„Ne znam da li bih to nazvao sramom, [ali] ja šetam u ime mira. Zamislite ovu sliku: čovek hoda u misiji mira, okružen armijom pratilaca”, seća se putnik oko sveta.

Žan Belivo pokušava da unapredi svest o nasilju prema deci, ali ne skuplja novac za neku fondaciju. Istina, nekoliko puta su njegovo prisustvo koristile nevladine organizacije kojza zaštitu dečjih prava da bi prikupile donacije.

Dana 6. januara 2007. godine je stigao do granice od 40.000 klimetara, što otprilike odgovara obimu Zemlje na ekvatoru. To se dogodilo u mestu (Rákóczifalva) Rakočifalva u Mađarskoj. Tada se oko 300 ljudi okupilo na ceremoniji skupljanja priloga za jednu dobrotvornu ustanovu za decu. slično se dogodilo i u Manili (Filipini), ali se tada okupilo preko hiljadu ljudi.

Fondacija Volk

Žan Belivo pokazuje svoju putanju (Foto: Arhiv B92)

Poslednjih 5.400 kilometara je Žan Delivo prešao koračajući po Kanadi, kada je bilo jasno da će ga porodica dočekati spremna za nastavak rada na projektu Fondacije Volk (www.wwwalk.org).

Kao po planu, putovanje je završio sredinom oktobra.

Izrazio je želju da vidi koliko se njegova zemlja promenila, u odnosu na onu koje se seća. Zanima ga i da li su Kanađani gostoprimljivi kao mnogi drugi u svetu.

„Ukoliko idem kroz Stenovite planine, Kanađani me neće zagrejati. Reći ću ima da su Australijanci i Kiviji mnogo bolji”, šalio se on.

Žan Belivo: Šetnja oko sveta. Za mir i decu. (foto: WWWalk)

Prisećajući se prvih meseci puta kroz SAD, Žan Belivo je priznao da nije dobro planirao putovanje. Bio je spakovao samo najosnovije stvari u svoja kolica i poneo onu kartu na koju je prvo iscrtao svoj put.

Ipak, uspeo je i brzo se navikao na ritam neprestane promene. Svakome ko planira nešto slično poručuje da je prvi korak uvek najteži.

„Samo krenete, učinite tih prvih nekoliko koraka”, kaže Žan Delivo. „Na putu ćete stvarati svoju stazu.”