Gaza: Košmar dug pola veka

Prvi izraelski premijer David Ben Gurion nije se usudio da je osvoji 1948. godine dok je bivši izraelski premijer Jicak Rabin predložio da je "potope u moru".

Gaza je postala noćna mora za Izraelce u tolikoj meri da je u hebrejski ušao u upotrebu izraz "idi u Gazu!" umesto "idi dođavola", piše AFP.

U pojasu Gaze stekli su se, međutim, svi uslovi da život postane nepodnošljiv – na majušnoj teritoriji od 362 kvadratna kilometra živi oko 1,5 miliona osoba, uglavnom potomaka palestinskih izbeglica iz 1948. i 1967. godine.

Za pojas Gaze, stešnjen između Izraela i Egipta, mora i pustinje, bilo je samo pitanje vremena kada će, sa stalnim prilivom izbeglica koje su bežale iz novoformirane izraelske države, postati bure baruta.

Ben Gurion, koji je odbio da osvoji Gazu tokom prvog izraelsko-arapskog rata, pokrenuo je ideju o "prenosu kontrole nad pojasom Gaze sa Egipta na Jordan".

Taj plan je propao, a upravo u Gazi je 1948. godine rođena "palestinska država" koju je proglasio veliki muftija jerusalimski Hadž Amin el-Huseini, koja takođe nije opstala.

"Vrlo brzo, tokom ovih godina, socijalni i ekonomski jaz između Palestinaca na Zapadnoj obali i u Gazi se produbio jer su Egipćani ograničili kretanje van Gaze", rekao je za AFP stručnjak za palestinsko pitanje Dani Rubinštajn.

Beda i ograničeno kretanje doprineli su stvaranju palestinskog nacionalnog pokreta tokom 1950-ih godina.

Od 1954. godine prvi zapovednici "fejadina", koje je ohrabrio budući egipatski predsednik Gamal Abdel Naser, počeli su da deluju na jugu Izraela, ubijajući civile. Izrael je uzvratio nemilosrdnim akcijama. Krug nasilja je nastao.

Tokom kampanje za Suec 1956. godine, uz blagoslov Francuske i Velike Britanije, Izrael je prvi put osvojio pojas Gaze.

Palestinci su tada tri meseca živeli pod izraelskom vojnom upravom. To će ponovo doživeti 1967. godine, ali ovog puta to će trajati 40 godina.

U međuvremenu, početkom 1957. godine Izrael je bio primoran da se povuče iz pojasa Gaze, ostavljajući prostor Palestinskoj oslobodilackoj organizaciji koja je tada bila u začetku. Na čelo tog pokreta kasnije će doći Jaser Arafat.

"Prava revolucija za stanovnike Gaze desiće se 1967. godine. To je početak izraelske okupacije, ali za Palestince to je, takođe, i prilika da počnu da rade u Izraelu", rekao je Rubinštajn.

Pojas Gaze je tada priključen na električnu mrežu, uveden je i vodovod, a tokom 25 godina gotovo 100.000 Palestinaca je išlo na rad u Izrael uprkos pretnjama nacionalističkih pokreta.

I pored ekonomskog napretka, otpor okupatoru je rastao. Tokom 1970. i 1971. godine, zapovednik vojne oblasti južnog Izraela, general Arijel Šaron je bez milosti napao Palestince, poslavši komandose da "očiste" izbegličke logore od "gnezda terorista".

Mir se nakon toga privremeno vratio, Izraelci su pohrlili u Gazu – u kupovinu, šetnju obalom mora ili da bi po jeftinoj ceni učili da voze.

"Od Gaze jedino nije želeo da odustane premijer Menahem Begin (1977-83) koji neće naslutiti da će pitanje izbeglica postati košmar za Izrael, kada je odbio da je vrati Egiptu kako bi stvorio nove kolonije", rekao je istraživač Akiva Eldar.

Prva intifada počela je u decembru 1987. godine u izbegličkom kampu u Džabaliji. Sporazum iz Osla 1993. godine i povratak Jasera Arafata u Gazu 1994. godine označiće početak mirnog razvdvajanja koji će kulminirati u leto 2005. godine.

Tadašnji izraelski premijer Arijel Ssarom počeće da povlači vojsku i 8.000 jevrejskih doseljenika koje su izraelske vlasti naseljavale od 1967. godine.

Mesec dana nakon početka druge intifade u septembru 2000. godine, počeli su raketni napadi na Gazu.

U junu 2007. godine, radikalni palestinski pokret Hamas je silom primorao predsednika palestinske uprave i vođu umerenog pokreta Fatah Mahmuda Abasa da odstane od vlasti u Gazi, otvorivši put direktnom sukobu sa Izraelom.