Lekovito dejstvo konkurencije

Visoko monopolizovano tržište maloprodaje rezultiralo je ne samo astronomskim cenama praktično svih proizvoda, već i pozicijom dobavljača koja je na kraju svedena na neku vrstu prisilnog kreditiranja trgovinskih lanaca do nivoa od blizu godinu dana.

A upravo tako, od devet meseci do godinu dana, trajalo je prosečno zakašnjenje uplate dobavljačima, tako da se samo prilikom prodaje Delta Maksija belgijskom Delezu, pojavio podatak o preko 300 miliona evra duga dobavljačima, samo na ime isporučenih roba i usluga koje nisu plaćene.

Dakle, samo jedan trgovinski lanac, umesto da bude faktor razvoja privrede ili platforma za plasman srpskih proizvoda u drugim zemljama, iz realnog sektora usisao je preko 300 miliona evra. Sada je samo po sebi dobro, što nemamo trgovinski lanac koji tako brutalno uništava lokalnu privredu i ekonomiju sopstvene države, već imamo ozbiljnu belgijsku kompaniju koja neće sahranjivati dobavljače i koja će im vratiti dugove i plaćati u razumnim rokovima. Ipak, postavlja se pitanje hoće li to samo po sebi dovesti do pada cena, ili će Delez jednostavno još neko vreme iskoristiti slatko nasleđe monopolizovanog tržišta i nastaviti sa istom cenovnom politikom.

Ono što je logično, jeste upravo zaključak iznet na konferenciji Danas konferens centra, da će jedini ozbiljan mehanizam koji će navesti Delez da spusti nasleđene cene, biti dolazak konkurencije, a ne meko srce, ili svest da nije društveno odgovorno diktirati visoke cene osnovnih namirnica siromašnom narodu.

A ta konkurencija se ubrzano prestrojava, tako da se polako primičemo scenariju u kome ćemo imati skoro trećinu maloprodaje pod kontrolom hrvatskog Agrokora, pošto bi kupovinom Merkatora, pod isto okrilje mogla upasti i franšiza Roda hipermarketa koja je u većinskom vlasništvu Merkatora, a upravo ta Roda je opet nedavno preuzela lanac supermarketa Familija.

Grčki Veropulos ili Francuski Intermarše za sada nemaju ozbiljnije kapacitete da se ozbiljno uključe u ovu borbu, ali te kapacitete svakako ima Metro keš end keri, koji je globalno ubedljivo najveći trgovinski lanac prisutan na našem tržištu, čak i u poređenju sa Delezom.

Četvrti trgovinski lanac na svetu, u Srbiji ima format koji je namenjen profesionalnim kupcima, ali za sada nije otvorio ritejl objekat poput onog u Segedinu, gde se po odličnim cenama snabdevaju stotine hiljada građana Srbije, već više od deset godina. Samo jedna takva odluka da se proširi postojeće prisustvo moglo bi biti upravo ona tačka nakon koje bi konačno odzvonilo monopolističkim cenama, ne samo u maloprodaji već i u samoj proizvodnji.

Tako je jestivo ulje Iskon pokazalo sve razmere te destrukcije, tako da se u startu izašlo sa 35 odsto nižom cenom, i tako se razbio kartel koji je godišnje iz džepova građana Srbije odnosio najmanje 28 miliona evra, samo na toj razlici u ceni. Gde su ostali proizvodi, da li možda tek treba da se pojavi neki novi Iskon koji će nam otkriti da je bitan deo visokih cena u maloprodaji generisan ne samo maržama trgovinskih lanaca, već pre svega maržama kartela koji su potpuno zatvorili čitav spektar osnovnih životnih namirnica.

Zato bi bilo razumno uložiti podjednak entuzijazam u motivisanje Metro keš end kerija da proširi svoje poslovanje u Srbiji, kao što se ulaže u motivisanje Lidla ili nekog drugog trgovinskog lanca koji u Srbiji treba da počne od nule.

Tim pre što niti zakida dobavljače, niti ima potrebu da im vraća 300 miliona evra dugova, niti je na bilo koji način pravio štetu Srbiji koju su napravili trgovinski lanci koji su nominalno bili srpski. Taj uticaj mogao bi dovesti do toga da građani Srbije najzad osete neko olakšanje i u jeku ekonomske krize dobiju i normalne cene, tako da ne moraju da idu u šoping u Segedin, Bugarsku ili Republiku Srpsku, ne bi li pobegli od dobrodušnih srpskih monopolista.

Smanjenje platežne moći, vizna liberalizacija, pojeftinjenje avio prevoza i slični trendovi, već sada dovode do toga da veliki broj ljudi jednostavno kupuje razne proizvode po normalnim cenama van Srbije, bez obzira da li je u pitanju kupovina benzina u Republici Srpskoj, čokolade u Mađarskoj ili odeće i obuće u nekom evropskom mega marketu ili ritejl parku.

Tako se nominalno potrošnja u Srbiji smanjuje, dok je samo na različita putovanja van Srbije, bez podataka o tamošnjem šopingu, samo na avio karte i smeštaj, tokom letnje sezone potrošeno više od 700 mliona evra.

Upravo zato sasvim je jasno da je monopolistički model poslovanja u trgovini sve teže održiv, a da ujedno posledice neprilagođenog poslovanja u ovom sektoru mogu biti veoma pogubne, ne samo za dobavljače, već pre svega za same trgovinske lance.

A samim tim, ako trgovinski lanci u Srbiji ne budu mogli da ponude adekvatnu cenu i kvalitet, sve veći broj ljudi će kupovati van zemlje, i na taj način će ekonomija u Srbiji imati dodatne probleme a državni budžet dodatni gubitak na porezima, koji će se umesto u Srbiji, ubirati u Republici Srpskoj, Mađarskoj ili Austriji.

Pošto je jasno da novca za veće plate i penzije neće biti, da troškovi energenata moraju rasti, možda je jedan od retkih elemenata u kojima je moguće građanima olakšati život, upravo sektor maloprodaje u kome su trgovinske marže tolike da je sasvim sigurno moguće pojeftinjenje velikog broja ključnih proizvoda.