| |
|
|
Siromasi u petosobnim kućama |
|
18. novembar 2009.
| Piše: Danica Popović, profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu, članica CLDS-a | Izvor: Politika
|
Gledam nedavno RTS i ne mogu da verujem: kažu, četrdeset miliona siromašnih u SAD! Auuu, pomislih, još do prošle godine ovakve vesti su stizale iz Bijafre, a eto došao red na najbogatije! I Politika se nadovezala, i to ne bez veze, citirala nam je novi Evrobarometar u kome piše kako je svaki šesti građanin EU – siromah! Kad sabereš SAD i EU ispada da tamo živi skoro sto dvadeset miliona siromaha. Baš tako kažu: siromaha.
 | | (foto: respres/flickr) |
Tada ostaje samo jedno pitanje – našla sam ga na na jednom sajtu, pa da citiram: “Da li bi ikako bilo moguće da nam neko iz naše vlade kaže kada bismo mi, makar okvirno, mogli doseći tu njihovu granicu siromaštva?”
Jer, stvarno, kako da se istinski sažalim nad primerima siromaštva koje nam daju naši mediji? Kako da me, recimo, pogodi slučaj sa RTS-a gde govore o nekom Amerikancu koji je na kredit kupio petosobnu kuću, a sad neće da je proda nego je odlučio da je rentira da bi imao odakle da otplaćuje kredit, dok je porodicu preselio u prikolicu, dok kriza ne prođe?
Ja, koja kuću sa pet spavaćih soba u životu nisam ni videla (mislim, iznutra) i kojoj niko na svetu ne bi odobrio kredit za kupovinu tolike nekretnine, sad ja njega da žalim, e pa ne mogu. Niti mogu da žalim njegovu suprugu-domaćicu koja je morala da počne da radi na tri mesta, a najteže joj pada to što svoju decu jedva viđa. Kako da je žalim kada srpske žene upravo ovako žive – i sa krizom i bez krize!
Naravno, da ne pričamo o tome kako iz ove vesti saznajemo i to da tamo – usred krize – žena bez dana radnog staža može da radi na tri mesta, garantovano dobija platu, to je tek posebna priča.
I konačno – bih li se ja menjala sa njima? Ne znam, ali nije isključeno. Kad prođe kriza, odoše oni u svoju petosobnu kuću, čim taj muž ponovo dobije neki dobro plaćeni posao, kakav je pre krize imao, a sva je prilika da će baš tako i biti. A da li bi se oni menjali sa mnom ili sa vama, poštovani čitaoče, i da li bi oni prihvatili poslove koje mi radimo – za pare koje mi dobijamo, šta mislite?
 | | foto: pedrosimoes7/flickr |
Odavde se, vidite i sami, račvaju dve priče. Jedna je o kapitalizmu, druga o siromaštvu, mada svakako postoji i ona treća, o plitkoumnosti izveštača koji uz buđav lebac za večeru iskreno žale neki imućan svet koji prolazi kroz teška vremena. I onda se pitam, koju temu da izaberem za današnju Politiku, i biram – siromaštvo.
Otkud četrdeset miliona siromaha u najbogatijoj zemlji sveta? E pa nema ih, u tome je vic. Od ovih 40 miliona Amerikanaca malo je “siromaha” – ako siromaštvo znači nepotpuno zadovoljenje osnovnih životnih potreba kao što su stan, hrana, odeća, zdravstvena zaštita i osnovno obrazovanje. Naprotiv.
Polovina siromašnih domaćinstava u SAD poseduje kuću, i to ne kartonsku nego pravu-pravcatu, a izveštaji govore da su to u proseku kuće sa tri spavaće sobe, dva kupatila, sa garažom i dvorištem.
Ne bih sada da se zagrcnete, ako pijete kafu, ali tamo preko 75 odsto siromašnih domaćinstava ima auto, a trideset odsto njih ima dva ili više automobila, većina ima mašinu za pranje sudova, kao i mašine za pranje i sušenje veša, dok kompjuter i pristup Internetu ima oko 30 odsto siromašnih domaćinstava (ovo poslednje imamo i mi, u istom procentu).
Izveštaji govore da je tamo glad praktično iskorenjena. U proseku, tek jedan od dvesta Amerikanaca neće imati dovoljno novca za hranljiv obrok, ali i njima se to dešava, samo sporadično. Što će reći da u SAD nema četrnaest nego samo pola procenta „siromaha” kako bi rekli u srpskim medijima. Dakle, ima i pravih siromaha, ali skoro trideset puta manje nego što su nam rekli!
I kako je došlo do ove konfuzije? Došlo je tako što postoje dve mere siromaštva – apsolutna (čija granica u međunarodnim poređenjima iznosi famoznih 1,25, odnosno dva dolara na dan) i relativna (koja pokazuje koliko ljudi ima platu manju od 60 odsto prosečne plate u zemlji). Dakle, čim u Americi ne zaradiš godišnje barem 22.025 dolara – siromašan si, pa ti vidi.
Ova linija relativnog siromaštva vrlo je pogodna za definisanje raznih programa socijalne politike, ali stvarno malo govori o pravom broju siromašnih. A smešno je tek ako uzmete da sabirate „siromahe” iz zemalja nejednake razvijenosti, kao što su uradili u onom izveštaju o siromaštvu u Evropskoj uniji.
Tamo su stvarno sabirali babe i žabe: ispod granice relativnog siromaštva u Evropskoj uniji svakako će biti i neka danska princeza koja stanuje u nekom možda neokrečenom dvorcu, ali i neka baba Bugarka koja nikad nije sišla sa planine (ovu drugu su i fotografisali), a zajedno ih, kažu, ima osamdeset miliona.
Siromaštvo je ozbiljna i veoma osetljiva tema. Mnogo je gladnih u svetu, mnogo dece umire od bolesti, mnogo je onih koji nemaju ni osnovne uslove za dostojan život, pa stvarno nema smisla da se srpski mediji šegače tim stvarima tako što će toliki dobrostojeći svet nazivati siromasima i oplakivati njihovu gorku sudbinu.
*tekst preuzet iz lista Politika
|
 |
| Komentar - ostali naslovi |
|
 |
NIS ili ništa
15. novembar 2009.
| Piše: Milan Ćulibrk | Izvor: Ekonom:east
Jedna dobra vest
8. novembar 2009.
| Piše: Milan Ćulibrk | Izvor: Ekonom:east
|
|
|
|
Analiza
16. novembar 2009.
| Izvor: Ekonom:east
| Autor: Stevan Veljović Kase nema ko da brani
 Tri dana praznih sudnica, odlaganje pretresa i besposleni pisari, pokazali su šta biva kad država odluči da se zameri
...
Dalje
|
|
pretraži po celom b92.net
