Gorki limunovi Majorke

Andrej Rubljov je očigledno bio spremio pakleni ruski boršč, dobro zaljućen, ali nije vredelo, samo se na kraju ljutio na sebe.

Novak je bio ozbiljno naoštren na na borbu, Andrej takođe, tako da je to bio divlji slovenski teniski ples pod svodovima vimbldonskog hrama. I mora se priznati da su i konzervativni Englezi u svemu istinski uživali.

Novak, saznali smo, nije najzadovoljniji riternom na ovom turniru. Uvek postoji to nešto, neki element koji nije naoštren do kraja i na kojem Novak mora da radi i tokom turnira.

Reći ćete: Ali to su finese! Jer ako godinama unazad znamo da je on apsolutni kralj riterna, šta onda u njegovoj igri znači dve tri loptice izbačene više?

Znači, i to mnogo. Novak uvek traži taj savršeni balans u igri, svih elemenata kako bi sva lepota i klasa njegove igre došli do izražaja. A to se na travnatom vimbldonskom tepihu nekako najviše primećuje. Šampion mora biti savršen.

Rubljov je imao svoje šanse, nije ih iskorustio. Ne zato što je bio slab, naprotiv. Pre svega zato što je Novak bio Novak, kadar da uvek nađe izlaz iz svake situacije.

Apsurdno je zvučalo pitanje na engleskom na konferenciji za medije, "da li se oseća favoritom pošto je izgubio cela dva seta na turniru"?

Kraj citata. Je li moguće tako nešto pitati čoveka koji deset godina nije izgubio na Central kortu, koji je tek zabeležio 33. uzastopnu pobedu u Londonu, koji ima četiri uzastopne titule na istom mestu... Izgleda da jeste, jer neki ne veruju ni sopstvenim očima. Ili ne žele da im veruju, ali to je već njihov problem.

Najslađe je zvučao onaj Novakov odgovor na terenu kada je upitan da prokomentariše onu čuvenu izjavu Bili Džing King o "pritisku kao privilegiji".

"Obožavam pritisak! On budu najlepše emocije u meni", bacio je Novak uz osmeh rukavicu svim protivnicima.

"Hajde, lovite me, tu sam", samo što im nije rekao. "Ja to obožavam".

Rubljov je na kraju bio isfrustriran, a njegov sunarodnik, Roman Safiulin, koji je istog dana poražen od narednog Novakovog rivala, Janika Sinera, lepo je objasnio u čemu je stvar.

"Kada igrate sa Đokovićem morate da budete na 120 ili 150 odsto svojih mogućnosti sve vreme. Mentalno je na drugom novou. Ako hoćete da igrate pet setova, morate biti na maksimumu. Padnete pet posto i njegovi ste", jasan je Roman.

Ali, dobro, znali smo šta možemo da dobijemo od Rubljova, koji još ne uspeva da prekorači tu crveni liniju ka polufinalu. Pitanje je, šta će sada pred Novaka u petak stići iz "kućina italijana"?

Neka pizza peperoni, dodatno zaljučena od strane Janika Sinera? Moraće da bude baš mnogo ljuto da se Novaku to smuči.

"Šta prvo treba da uradim? Pre svega, da povedem sa 2:0 u setovima!", rekao je Janik.

Ne shvata momak da ni to verovatno ne bi bilo dovoljno. Bilo bi uputno da se počeška malo po glavi i seti da je Stefanos Cicipas imao 2:0 u finalu Rolan Garosa, pa je izgubio od Novaka.

A uzeti mu tri seta, na travi, sada? Pa morate da budete zaista tenisko božanstvo da uradite tako nešto.

Janik apsolutno zaslužuje maksimalan respekt, ali Novak će se opet pitati o svemu.

Sam podatak da je posle meča sa Hurkačem, u tri sata noću tražio da mu se dostave snimci svih riterna iz tog meča, govori da njegova šampionska mašinerija nikad ne spava.

A zbog toga ne mogu da spavaju ni svi oni koji mu staju sa druge strane mreže.

Drugi divan utisak, kojem je teško se oteti, jeste taj prvi grend slem okršaj dvojice supertalenata, Karlosa Alkarasa i Holgera Runea.

Priznajem da dugo čekam da vidim taj njihov okršaj na nekom od najvećih turnira. Next gen turnir ili pariski masters su bili u redu, ali grend slem scena je ono pravo. Još na Vimbldonu, pa gde ćete bolje!

Kao Novak i Endi Mari, tako su i Rune i Alkaras vršnjaci. Razmak u danima rođenja prve dvojice je sedam, između ovih mlađih samo šest dana.

Rune je možda za nijansu stariji, ali Alkaras je prvi stigao do teniskog vrha. To ne znači da Rune neće, ali svakako će biti super uzbudljivo videti taj skandinavsko-španski teniski šah.

Ako je ovo prvi od mnogo velikih grend slem okršaja, a nema sumnje da će ih biti još mnogo, onda je red da zaista uživamo.

Dok mi u svemu uživamo, čini se da na nekim drugim mestima očajavaju.

Lorens Darel je u prvoj polovini 20 veka pisao mnogo o mediteranu, pa otuda i ona njegova knjiga "Gorki limunovi Kipra".

Po onom što je do mene stiglo ovih dana, rekao bih da Toni Nadal, stric Rafe Nadala, piše svoju priču, "Gorki limunovi Majorke".

Razumem da je teško, kako njemu, tako i njegovom rođaku, to što je Novak sada apsolutni rekorder i što je ispred u trci po broju grend slemova.

Jer kako drugačije okarakterisati ovakvu izjavu Tonija Nadala nego čistim izlivom gorčine.

"Da se Australijan open igrao na šljaci, Nadal bi imao 35 grend slemova. To su stvari kojima ljudi ne poklanjaju pažnju. Jedan tip loptice može da favorizuje jednog u odnosu na drugog igrača", rekao je Toni.

On kaže da čelnici ATP nemaju dovoljno hrabrosti da miksuju, pa dodaje da bi i podloge na mastersima s vremena na vreme trebalo menjati kako to ne bi favorizovalo uvek iste igrače!

I na kraju, dodao je 62-godišnji stručnjak i ovo:

"Mislim da su Federer i Rafa dali u ovom sportu više od Đokovića. Rodžer više od bilo koga. Kada se dođe do toga da se određuje ko je najbolji, trebalo bi da imamo jasne standarde koji su uvek otvoreni za mišljenja. Ko je najbolji? Onaj ko ima rekorde ili onaj ko osviji Olimpijsko zlato? Ne znam", rekao je Toni.

Mnogo, mnogo je tih gorkih limunova sa Majorke iscedio u sopstvenu čašu Toni Nadal. I sad to treba popiti.

Jedan mali savet, nek upali TV, pogleda ovih dana Vimbldon, posebno mečeve Novaka Đokovića i sve će mu se razjasniti.

Ako tu, posle svega ima bilo šta nejasno.