Danas igra Nole

Đoković je odavno jedan od najboljih tenisera i sportista svih vremena, ali je za svoje zemljake mnogo više od sportiste.

Đoković je sastavni deo života velikog broja naših sugrađana, kojima kada igra Nole, sve stane.

A kako to izgleda iz ugla jednog doktora, kada spoji sport, posao, Noleta, decu, emociju, pa to pretoči u reči, dobijemo ovako nešto.

View this post on Instagram

A post shared by Sport na B92.net (@b92_sport)

"Petak je. Moj ambulantni dan. Gužva, mnogo pacijenata, vrućina. Posle prvog dela ambulantnog dana, moram u operacionu salu, pa opet u ambulantu, u 11 sati dolaze studenti...Standardni, užurbani petak...Pacijenti umorni, svakome potrebna pomoć, ali strpljivo čekaju...Ja se trudim da svakome izađem u susret, imaju razumevanja, a i ja za njih...U tom trenutku zasijaše mi oči, podiže se energija, osmeh na licu, setih se: "Danas igra Nole", četvrtfinale Rima, vraća se... Monte Karlo bilo loše, "Srbija open" bolje, Madrid još bolje, ali nije mu mnogo ni stalo do pehara u tom trenutku, već samo da podiže formu, a i mrzelo ga da se maltretira sa malim Karlitom, njega čuva za dezert za kasnije...

Gradio je formu iz turnira u turnir, a posle Madrida rekao je: "Sada znam gde sam i kako ću dalje..." "Ufffffffff, kada on zna gde je, čuvajte se svi...", pomislio sam u sebi... Vavrinka u 1/8 finala, lagana pobeda 6:2, 6:2, doduše i Stan se vraća nakon povrede i pauze, ali ipak, veliki šampion je to... Ulazim u salu, spremam se za operaciju, asistent me pita: "Kad igra?", kažem: "Mislim u 19h", "Šta misliš?", upita on. "Dobija lagano", odgovaram, "Namestio servu, sigurniji forhend, a i kondiciono mnogo bolji...Ma razbija sto posto", odgovara kolega. Počinjemo, ćutimo, fokusiramo se na operaciju, završavamo... Izlazim iz sale i krećem ka ambulanti, "Kažeš u 19h?", još jednom upita kolega iz daljine, "Aha...", odgovaram i užurbano odlazim...

Nedugo zatim srećem svog šefa u hodniku, kaže: "Kako je u ambulanti, je l' gužva?", pita, "Onako, nije strašno", odgovaram. "Ok", kaže on i odlazi i onako iz daleka doviknu "Je l' beše danas igra Nole?" Da, da, profesore, mislim u 19", odogovaram. "Sa onim malom Kanađaninom?". Kažem "Da, da". "Ma dobijamo", odgovara i odlazi prema jednom pacijentu koji ga je sa dokumentacijom čekao po dogovoru... "Doktore, je l' to o Đokoviću pričate?", upita jedan stariji gospodin kojI je strpljivo čekao na pregled i koji je čuo naš razgovor. "Da, da...", odgovaram, "A kad rekoste da igra?", "Mislim u 19", odgovaram. "Hvala Vam, valjda ću stići do kuće do tada, nisam iz Beograda, a vidim da je gužva", zabrinuto odgovori, "Stići ćete, ne brinite...", odgovaram i brzo nastavljam sa pregledima da ne čekaju pacijenti...

Polako završavam sa poslom, izlazim iz bolnice, idem ka kolima, onako iz daleka radnik sa parkinga viče "Doktore, danas, šta mislite?", visoko dižem palac "Dobijamo" , "Daj Bože!", odgovara on... Nastavljam sa porodičnim obavezama. Čujem se sa suprugom, zove me da se vidimo sa prijateljima i njihovom decom. Pitam kad, kaže: "U 19". "Ufff", rekoh, "Tada igra Nole". "Opet ti i tvoj Đoković", ljutito odgovara... "Kako hoćeš, ali mislim da bi trebalo da idemo...". "Naravno", odgovaram ja, ipak i deca i supruga imaju svoje potrebe, a i ja želim da budem sa njima. Nema veze, gledaću uveče "hajlajtse" na "Youtube", a u sebi gorim... U kafiću jurim televizor i tražim od konobara da uključi prenos, povremeno bacim pogled, ali nije to-to... Ipak mi je stalo da provodim vreme sa svojim najmilijima, ali opet...

Koliko sam video, a posle i čitao, najbolji meč sezone do tada. 7:5, 7:6, vrhunski poeni, jake razmene, ma sve kao pre i bolje čini mi se... Zove me stariji kolega, jedan od mojih najboljih prijatelja, koji isto kao ja ne propušta njegove mečeve, analiziramo njegovu igru, prognoziramo... "Jesi li gledao?", pita, kažem "Onako, usput, po malo, bio sa prijateljima...". "Bio odličan, sve kako treba", odgovara. "Bogu hvala, ma idemo bre!", kažem. Prošlo nekih pola sata, zove me šef :"Kako je pokidao, forma kao pre, ma vrh bre!". "Verujem Profesore, nisam stigao da gledam baš ceo meč". Kaže "Sutra u opet u 19? A sa kim igra?". Kažem "Onaj Rud, Profesore, mladi novi Norvežanin, ma šetnja lagana...". Nasmeja se i odgovori: "Ma koji Rud, zna se ko je tata..." i završavamo razgovor... Nastavljam dnevne obaveze, veče i naučni rad na računaru, deca na spavanje, poruka od brata "Jesi li gledao Noleta?", kažem, "Po malo, bio napolju, ti?", "Jesam", odgovara, "Bio top, vratio se skroz"... "Strava...", odgovorih...

Igram rekreativnu tenisku ligu i oba moja sina treniraju tenis, ali moj mlađi sin Sava, koji ima sedam godina, strastveni je ljubitelj tenisa i naravno obožava Đokovića, krenuo da se uspavljuje i upita me: "Tata, je l' danas beše igrao Đoković?" "Jeste", odgovorih. "A kada?", upita on, kažem "U sedam" . "Pa što nismo gledali?!", ljutito me upita, rekoh: "Pa bili ste napolju, nisam hteo da vas remetim, lepo ste se igrali...". Kaže: "Aaaaaaaaaaaaa! Nemoj više to da radiš! Je l' pobedio?". Kažem "Jeste". "Znači sutra polufinale?", upita me on. "Aha, u opet u 19", odgovaram,."E sutra gledamo obavezno!". "Dogovoreno sinko, obećavam, hajdemo sada na spavanje..."

I utonuše deca u san... Večernji poziv sa roditeljima, zove me otac koji uzgred ima 74 godin. Posle uobičajenih tri-četiri minuta priče upita:"Jesi li gledao Đokovića? Super je igrao", nastavlja... "Ma onako, na preskoke", odgovaram, "Bio nešto napolju". "Sutra nemoj da si preskočio!", šeretski me prekoreva. "Ma gdeeeee, nema šanse", završavam ja... "A šta kaže Sava, je l' navija?", pita za unuka, za koga zna da je strastveni sportista i naravno Noletov navijač. "Nego šta, znaš ti njega...", odgovorih. "Dedino dete, bre!", reče on kroz osmeh sa ponosom i setom što ga češće ne viđa i ne provodi toliko vremena sa unucima jer ne živimo u istom gradu...

Sedim pored supruge, skoro će ponoć, ona gleda neku seriju, a ja naravno "Full highlights" meča na "Youtube", da vidim najvažnije i najlepše poene. Posle nekih pet-šest minuta ona kaže: "Je l' možeš samo malo da smanjiš? Stvarno više sa tvojim Đokovićem...", nastavi ona, Mislim, volim ga i ja, ali ti baš preteruješ..." Nasmejah se i smanjih, ali samo za jedan podeok... Jutro je, subota... Prodavnica, kupovina, komšija čuveni frizer, moj dobar drug, dovikuje: "Komšo, je l' danas polufinale, kada beše?". Kažem "Mislim u 19h". "Hvala komšo", odgovara on i ja užurbano nastavljam dalje... Sedim sa sinom, 19 sati, uskoro počinje... Sve ide dobro, navijamo i skačemo, supruga nas smiruje, ali ubrzo kreće sa žustrim navijanjem i ona i mi svi onda smirujemo nju, ne može ni ona protiv svog srca, ne može i ne želi...

Pobeda u polufinalu, sledeći dan i u finalu, osvojen je Rim... Cela kuća sija, svi presrećni... Kreće Roland Garros... Sve ide svojim tokom, pobeda iz kola u kolo, odlična igra... S obzirom da su neki mečevi bili kasno i da je Sava mogao da gleda samo prvi set, svako jutro pre škole mi je tražio da mu vratim na televiziji i uz doručak gledao ostali deo mečeva... Dan je četvrtfinala, istorijski meč, Sava ceo dan priča o tome, iščekuje, nada se... Meč kasno počinje i zbog škole mora rano na spavanje, budi se ujutru: "Šta je uradio?", "Izgubio...", odgovaram. "Pa kakoooooo?!?", u besu suznih očiju odgovara. "Borio se najviše što je mogao, dao je sve od sebe, ali prosto i Rafa bio dobar, nema veze, sada će brzo Vimbldon...", tešim ga. "Pa sada će Nadal da ima 22!", odgovara, sada već sa krupnim suzama i kroz ozbiljan plač. "Neće", kažem, "Ako sada Rafa ne osvoji, ostaje na 21, ako Nole osvoji Vimbldon i US open idemo na 22 i bićemo opet bolji". "Da, da", smiruje se on...

Prošla su tri dana. Savin je rođendan, neobično, baš 3. juna kao Rafin. Torta u obliku "RG", puno drugara, lep provod... Vidim da je strasno zamislio želju dok je duvao svećicu... Dolazimo kući, kupanje pred spavanje... Pitam ga: "Kako ti je bilo, sinko?" "Sve super", odgovara on, "Mnogo lepo". Pita me: "A ako ti kažem koju sam želju zamislio, je l' istina da se neće ispuniti?" "Tako kažu", kroz osmeh odgovaram, "Ali ako ja pogodim, a ti kažeš samo "da" ili "ne", e onda se ne važi i onda će se ispuniti", nastavljam ja. "E 'ajde onda pogodi...", kaže on. "Zamislio si da Nadal ne osvoji RG". "A kako si znao?!", sa velikim čuđenjem odgovara. "I šta još?", nastavi on. "I da Nole osvoji Vimbldon", kažem ja. "A kako znaš?", sa nevericom odgovara. "Znam te, ljubavi tatina, znam kako dišeš i razmišljaš...", odgovaram. "I još posle da osvoji i onaj turnir u Americi i to sam na kraju zamislio". "US open?", upitah. "Taj, taj...", odgovori on... Poljubih ga pred spavanje i pomazih mu kosu, a on, onako u polusnu, tiho da ne probudi brata, reče: "Znači ispuniće se?". "Daće Bog, sine moj..."

Dan je finala, Rafa rutinski pobeđuje, ipak je mladi Rud trenutno nedorastao zadatku... "A zašto mi se nije ispunila želja?", plačnih očiju me upita Sava kada se završio meč. "Kako sada da mu objasnim?", lomim se u sebi, "Pa ipak si zamislio tri želje. Za rođendan može da ti se ispuni jedna želja, verovatno zbog toga, a možda i nije baš lepo da želimo da neko drugi izgubi, nego da mi pobedimo, to je prava želja, a da nekome drugom ne bude lepo. Možda i nije fer da bude želja, pa zbog toga...", tešim ga. "Pa sada je 22-20 za Rafu?", nastavlja. "Jeste, ali ako osvojimo Vimbldon i Ameriku biće 22-22, još imamo šanse", odgovaram. "A ostale dve želje, da li će mi se ispuniti. To je za nas, da pobedimo, nema veze sa drugima?" "To ćemo da vidimo, tvoje je bilo da zamisliš i sada čekamo...", odgovaram. "Ok tata...", sa razumevanjem odgovara... "A kada počinje Vimbledn?". "Pa, eto, baš za 22 dana", kažem. "Pa ko da čeka toliko dugo..?", sa setom nastavlja, "Ali dobro, brzo će to, daj Bože da bude kako sam zamislio...", sa nadom i sjajom u očima reče na kraju...

Odbrajavamo dane do Vimbldona. Pored redovnih školskih i ostalih aktivnosti, broj dana do turnira je neizostavna tema... I evo ga – Vimbldon je tu, počinje sutradan. Sava se budi i sa radošću upita "Je l' sutra počinje?". "Da, da, sutra je 27". "To bre, jedva čekam!", odgovori i onako, kao što samo deca znaju, radosno poskoči na jednoj nozi i krenu na jutarnje sređivanje i u tom trenutku, gledajući u njegove oči pune nade, uzbuđenja i iščekivanja, razmišljam o istinskoj sreći i žaru koje u njemu Nole budi i pomislih u sebi koliku sreću imamo što živimo u Noletovoj eri.

Što možemo da doživimo sve ovo, sve ove emocije... Jer, sve je u suštini u životu u emocijama, u ljubavi, u hrabrosti, sve ono što Nole predstavlja... A Noletovo postojanje nas sve oplemenjuje i usrećuje... Kada Nole igra, tog dana sve staje i svi smo jedno... I zbog toga sam prikazao samo jedan dan kada Nole igra, jedan dan svih nas, dan kada vetar više ne duva, kada sunce nije jako, dan koji nije isti kao svi ostali, dan kada Nole igra... I zbog toga, hvala Ti Nole što si nas sve spojio i lekare i pacijente i šefove i mlađe kolege i radnika i frizera i oca i sina, brata sa bratom, dedu i unuka.

Ti nas sve izjednačavaš i daješ nam veru u bolje sutra... Hvala ti na svim pobedama i porazima, na svakoj doživljenoj emociji i suzama, radosnicama i onim drugim. Hvala Ti što si to što jesi, što si ostao veran sebi i dosledan nama... Hvala ti što pobeđuješ i po nekada gubiš, to sve i nas oblikuje i čini nas jačim i boljim...

Vimbldon počinje, a šta će biti u Londonu i do kraja godine, to, na kraju, možda više i nije toliko važno. Ti si već pobedio jer si nas sve spojio... A oni neka pričaju i upiru prstom, ima ona stara Bajagina, razumi ih, samo im je to i ostalo, a ti ćeš uvek imati celu Srbiju u svom boksu i na svojim leđima, da te nosi, što ti je, na posletku, jedino i uvek bilo važno...

A sada, leti Šampione, mi smo tvoja krila, oduvek smo to i bili i bićemo zauvek!

A Sava i ja ćemo zagrljeni gledati u nebo i moliti se da iskre ugašene svećice dođu do Onoga koga treba, da se smiluje i da se ostvari želja jednog osmogodišnjaka, nevinog i jakog srca, koji je svoju rođendansku želju poklonio Noletu!"