Uljez FOTO

Već po standardnom receptu, kolege i ja dolazimo dva-tri dana pre početka turnira, a subota je gotovo uvek rezervisana za preuzimanje akreditacija i upoznavanje sa kompleksom.

Oni koji su ranije dolazili tvrde da je ovo najbolji Grend slem, Amerikanci najopušteniji domaćini, najlaganiji što bi se reklo.

Prilično su ljubazni svi koji rade u nacionalnom teniskom centru "Bili Džin King", od obezbeđenja do volontera.

Sa njima smo i imali prvi kontakt, tražeći akreditacioni centar, koji je ove godine bio smešten malo dalje, u okviru kompleksa, a blizu velikog parkinga.

Unutra nekoliko devojaka, volonterki, koji nakon provere identiteta izdaju plastificirani dokument, čija je vrednost za svakog ljubitelja tenisa nemerljiva.

Zaista, po ko zna koji put kažem, prilika da idete praktično svuda po kompleksu, vidite šta se dešava iza kulisa, ulazite na koje god mečeve, treninge, konferencije – prava je privilegija.

Sledeća stanica nakon preuzmanja akreditacije bio je Medija centar, u kojem ćemo naredne dve sedmice provesti najviše vremena.

Tamo su za pultom, na samom ulasku, sedela dva momka, čiji je zadatak da požele dobrodošlicu pripadnicima sedme sile i daju im osnovne instrukcije.

Posao im se, bar u ovim danima pre takmičenja, svodi da novinarima kažu broj stola, kojih ima oko 300, te daju ključeve tj. šifru od ormarića gde mogu da odlože stvari.

Srpski novinari su uglavnom na Grend slemovima smešteni zajedno. Na Australijan openu smo čitav jedan red od 10 stolova zauzeli.

Slično je bilo na Rolan Garosu, pa i na Vimbldonu, ali ovde je, ipak, malo drugačije, samim tim što nas ima samo petoro.

Uglavnom, raštrkani smo po Medija centru, a ja sam imao tu "sreću" da me bace među Špance, koji u skladu sa rivalstvom Đokovića i Nadala, odnosno Alkarasa, imaju nešto defanzivniji stav prema nama.

Imali smo i mi par "bitaka" sa njima. Pamtim onu sa Rolan Garosa prošle godine, kada je Nadal pobedio Đokovića u četvrtfinalu i kada su tamošnje kolege likovale, okrećući se prema nama otvoreno proslavljajući Rafin trijumf.

Ove godine na Vimbldon su nas optužili za lažne vesti da je Alkarasov otac snimao Đokovićev trening. Demantovao ih je ubrzo sam Karlitos, priznavši da je njegov otac to zaista radio.

Ne kažem, bilo je i lepih poteza španskih novinara, kao na primer sa Australijan opena, kada su prišli i čestitali na Novakovoj jubilarnoj 10. tituli u Melburnu.

Inače, pored sedi kolega sa "Marke", potom i dopisnici "Asa", "El Paisa" i ostalih medija sa Pirineja, kojih ima baš dosta, čini se dvocifren broj. Kolega iz Srbije, koji je takođe u blizini, i ja, definitivno ćemo se osećati kao uljezi među svim tim Špancima.

Iz te sale u kojoj smo svi smešteni, relativno brzo se stiže do onih konferencijskih, gde teniseri i teniserke pričaju nakon svojih mečeva. "Jedinica" je rezervisana za one najbolje.

Odmah je tu i hodnik, u kojem se nalaze velike slike šampiona, među njima i Novakova. Na kraju, na poslednjim, pre izlaska na teren su Federerova i Alkarasova.

Pristup novinarima u tom delu je zabranjen, ali pošto mečeva još nema, odrađuju se samo treninzi, obezbeđenje je manje.

Tako smo kolega i ja sasvim slučajno, tražeći sedišta za novinare, nastavili tim hodnikom i izašli pravo na teren, tačnije tik uz njega, u samom ćošku.

Jasno je bilo da ne smemo tu da se nalazimo. Okret i vraćanje odakle smo došli, pre nego što nas neko nije video, jako brzo su bili odrađeni.

"Bolje da bežimo – da mi ne oduzmu akreditaciju odmah", kazao sam kolegi kroz osmeh.

Nakon blagog lutanja, konačno smo se našli na tribini gde je pristup novinarima dozvoljen, baš kao i navijačima, koji su u tom trenutku ispunili čitav donji prsten stadiona.

Na terenu je bio prvi teniser sveta, Karlos Alkaras, koji je u jakom ritmu sparingovao sa ne toliko poznatim Argentincem Fakundom Dijasom Akostom.

Bilo je mnogo dečice na tribinama, a pravi stampedo iz gornjih redova ka donjim usledio bi prilikom prve razene i prilaska Karlosa svojoj klupi.

Mališani su se tiskali sa kačketima, znojnicama, loptama, tražeći autogram jednog od idola iz mlađe generacije asova.

"Dečji dan", pohvalili su se organizatori, oborio je rekord u poseti najvećem stadionu – tačno 40.868 gledalaca, što je za oko pet hiljada više nego prošle godine.

Šou pred mališanima, nakon treninga sa Danilom Medvedevim, pravio je i Novak Đoković, koji nije igrao samo sa teniskim reketom.

Oprobao se bez njega, a onda nasmejao sve udarajući lopticu golim rukama, tiganjem, bejzbol palicom, daskom...

Generalno, dobra energija bila je prisutna na "Flešing Medouzu", kompleksu koji je nekako drugačiji od ostalih Grend slemova.

Spolja kad se gleda, kad se izađe iz metro stanice, u čijoj blizini je stadion bejzbol tima Njujork Metsa, ne deluje baš da je u pitanju tenisko zdanje.

Nekako više podseća na fudbalske, ogromne, po megalomanskom principu. Uostalom, "Artur Eš" je najveći teniski stadion na svetu.

Inače, bilo je vremena i za brzi obilazak "najosnovnijih" znamenitosti "Velike jabuke", ali to svakako zaslužuje poseban tekst.