Obračun kod "Eš" korala

Propustili ste dragulj od teniskog meča. Ništa zato, hvala bogu 21. vek je i era televizije. Reprizu nemojte propustiti, nipošto!

Dobro, ako imate oko pet sati slobodnog vremena da oči ne odvajate od ekrana, onda napred, a svim teniskim noćobdijama, koji zbog viška adrenalina nisu mogli da spavaju, kapa dole.

Imali ste šta da gledate, kao i ja ovde pod svodovima “Artur Eš” stadiona.

Mislio sam da posle onog finala Vimbldona između Novaka i Rodžera dugo neću videti tako dramatičan meč, ali prevario sam se. Odnosno, tenis me je po ko zna koji put iznenadio. Pobedio je Rafael Nadal, osvojio 19. Grend slem, ali posle ceđenja u veš mašini i centrifugiranja koje mu je priredio fantastični i kao Hudini nepredvidivi Danil Medvedev.

Podatak kaže da je ovo drugi ili treći najduži meč u istoriji ovog turnira, a malo je nedostajalo da vidimo i prvi finalni preokret sa 0:2 na 3:2 koji ovde nije viđen još od 1949. godine i slavnog Panča Gonzalesa, koji je tada pobedio Teda Šredera, kada je turnir još bio nacionalni šampionat SAD.

Ali dobro, pitam se, šta je potrebno za jedan dobar vestern film? Scena za pamćenje, uzavrela publika i dva neverovatna revolveraša! E to su ove večeri bili Rafa Nadal i Danil Medvedev, za kog je kolega Kristofer Klari tvitovao tokom meča da maser nema bukvalno šta da masira, jer je momak debljine daske za surfovanje! Da, Kris, ali momak je zato atomska centrala od energije, prosto ne znate odakle je toliko crpi i fizički i mentalno.

Meč je počeo borbom intenziteta. Ko će nadjačati koga, ko će poremetiti ravnotežu na početku onom drugom. Medvedev je napravio brejk u trećem, Rafa ga je odmah vratio. I šta da kažem, delovala su mi nekako ta dva početna seta nekako uspavljujuće, i publika na stadionu nekako je bila uljuljkana, mirna, san mi se navlačio na oči i samo bi povremeni zvuk prolaska metroa “sedmice” ili aviona koji stalno uzleću ili sleću na aerodrom “La Gvardiju” remetio dremež. Trebalo je nešto jako da se dogodi dole, na terenu da bi me “probudilo”.

Ne znam da li me je Danil “čuo”, ali momak je opasno rešio da nešto u igri promeni, da ne bude u podređenom položaju. Znao je da ako se dovoljno dobro drži u gemu i setu, biti prilika da iznenadi Nadala i to se pokazalo kao tačno. A i publika kao da je htela meč, pa je na 5:5 u trećem setu krenulo da se ori sa tribina, sve onako po slogovima – ME- DVE – DEV!

Ne, nismo bili na “Lužnjikiju” ili bilo gde u Rusiji, nego u Njujorku, ali neverovatno je to bilo čuti – od publike koja mu je tokom prvih nekoliko mečeva zviždala, sada je stizala podrška! Dobro, i Nadalu je, ali to je već bilo za očekivati za takvog šampiona.

Kada je na 6:5 za Medvedeva Rus stigao do 0:30, nastalo je komešanje na tribinama, kao da su predosetili šta sledi. Počeo je Medvedev da udara iz sve snage, stigao do tri set lopte, prvu nije iskoristio, ali jeste drugu – evo ga, imamo meč!

Ne znam šta je Danil u svojoj glavi uspeo da uradi, ali kao da je gumicom izbrisao da je bilo 0:2 u setovima i krenuo sve iz početka. Pojačao je tempo, počeo da igra “ruski rulet” u udarcima, pogodi, - pogodi, promaši – promaši. Više loptica je vraćao u teren ostajao je duže u razmeni, Rafa kao da nije očekivao takav otpor posle dva dobijena seta, ali morao je da prihvati bačenu rukavicu.

I servis je kod Rusa profunkcionisao, povremeno bi sevnuo as, servis viner, počeo je i sa izlascima na mrežu, sve da ne dozvoli Rafi da ga ubaci u svoju standardnu mašinu. Nepredvidivost, to mu je donelo gotovo preokret u ovom nestvarnom meču.

Ko zna koliko smo puta videli razmenu od 20 i više udaraca u ovom meču, nisam brojao, ali Medvedev je dobio veliki broj tih dvoboja. Čista geometrijska preciznost, strašna vera u sopstvene udarce, nema šta, momak iz Moskve udarao je kao iz topa, u desetom gemu na 5:4 i servis Nadala, posle 40:0 došao je do izjednačenja, pa prve set lopte, a onda, gle kakve hrabrosti, na prvi servis Nadala, usledio je ritern iz bekhenda – neodbranjiv viner, Rafa ga je ispratio pogledom, kao u onom čuvenom meču ovde između Federera i Đokovića 2015, kada je Švajcarac imao meč loptu, a onda je Novak raspalio onaj forhend koji je doneo preokret. Pogled na semafor – 2:2!

Na stadionu delirijum, sve je pucalo od energije, publika je dobila žestok meč za kraj, kako i doliči kraju Grend slem sezone.

Svašta je Rafael Nafal doživeo na terenu, ali nikako mu se nije dopalo to što je publika počela žestoko da navija za Rusa, pa je prigovorio nešti sudiji Aliju Niliju. Onda je početkom petog seta na servis Medvedeva rekao da nije bio spreman za servis, publika je počela glasno da negoduje, eto, dobio je i Rafa svoju porciju zvižduka od strane Njujorčana!

Rafu je nerviralo i to što mu je Nili dva puta dosudio “prekoračenje vremena” pri servisu, bilo je to u momentima kada se meč lomio, ali Rafa ne bi bio to što jeste da nema za sve odgovor. Medvedev je jedva stajao, sav u onim kinezi trakama, tražio je poslednje atome snage. Nije vredelo, Nadal je našao način da dođe sebi u setu odluke, imao je dva brejka viška, 5:2, Medvedev se vratio na 5:4, ali više nije mogao, Španac je odservirao za pobedu i 19. Grend slem titulu.

Lud finiš Grend slem sezone, reklo bi se. Ali i dalje ista meta, isto odstojanje. Poslednje tri godine, Grend slem trofeji kruže li kruže u trouglu Đoković, Nadal, Federer. Ostali, nikako da ih ugroze. Možda je Medvedev bio jako blizu toga, ali opet bila je to svojevrsna fatamorgana. Znate ono, hodate pustinjom, žedni kao pas, a onda vam se priviđa oaza. I taman kada ste pomislili da ste stigli do nje, usledi šamar otrežnjenja, slika raja se gubi, svesni ste da je to bila samo opsena. I morate da preživite sve to, da biste nastavili sledeći put.

Za Medvedeva je definitivno taj put počeo. Fantastično leto, četiri finala na američkom tlu, jedna titula, od danas je svetski broj četiri. Nikom više neće biti svejedno da ga vidi u svojoj polovini žreba, pa ni ovim svemoćnim momcima iz “velike trojke”. I mnogima je koji vole tenis prirastao za srce

I još nešto, za kraj. Rafa Nadal može biti srećan i zbog toga što ga posle četvrtog pehara u Njujorku samo su trojica tenisera u Open eri ispred njega, Džimi Konors, Pit Sampras i Rodžer Federer sa po pet. Rafa i Mekinro imaju četiri. Pa sad recite da je u redu zvati ga samo “kraljem šljake”.

Teniser iz Manakora pokazao je još jednom da je univerzalan šampion. Možda ima najviše pehara na Rolan Garosu (12), ali on igra tenis jednako dobro i na betonu i na travi. Smeši mu se, kako stvari stoje i bitka za mesto broj jedan na kraju godine, ali rekao je da ne mari previše za to.

“Igram tenis jer volim tenis”, jedna je od njegovih rečenica u Njujorku koje sumiraju zbog čega je tako mnogo postigao.

Rafa je uživao, uživali su svi oni koji su gledali finale, a pobedio je – tenis. Kao i uvek. Čik probajte da prognozirate nešto. Što bi neki fudbalski veleposlenici rekli, 2:0 je najopasniji rezultat!

U Njujorku je priča završena, ubrzo posle finala, počelo je pakovanje svih na stadionu i oko njega, dvonedeljna epizoda na Flašingu začinjena je dramom na kraju. Junaci se pamte, ali junaci se i rađaju i stvaraju. Za neka nova, dolazeća vremena.

Zoran Kecman