Đoković o bombardovanju: "Plakali smo noćima, video sam mrtve ljude"

Prisetio se najgorih trenutaka, setio se kako se osećao kada je slušao zavijanje sirena i najavu nadolazećeg napada iz vazduha. Plašio se, kaže nepoznatog, plač je bio sastavni deo svake takve večeri straha i zebnje.

"Rat je horor, nešto najgore što može da se doživi, strah od nepoznatog. Ne znate da li će sledeća bomba da ti padne na glavu i tako je svakog dana. Alarmi, sirene, sve to nas je budilo tokom noći kada se približe avioni. Sećam se svoje majke jedne noći. Spavaš, onda se čuju sirene, moraš da uzmeš torbu i da se skloniš u sklonište. Prvi put kada se dogodilo moja majka je ustala u mrklom mraku, jer smo svi spavali zajedno nismo znali šta se dešava i plakali smo noćima. Udarila je glavom u grejač i pala je u nesvest. Tri sata je ujutru, moj otac je tu i vidi svoju ženu koja je pala u nesvest. Ja sam imao 12 godina, braća osam i četiri, svi smo plakali, potpuna panika. Ali, to je jedno iskustvo koja nas je ojačalo kao porodicu, kao osobe. Ponavljam, ne želim to nikome".

O svojim osećanjima prema ratu i nepravdi u svetu, Đoković je rekao:

"Ja sam preživeo rat, moj grad su bombardovali i danju i noću, video sam mrtve ljude. Sada kada vidim rat u drugim zemljama sveta, ne razumem. Voleo bih da znam zbog čega se to događa, ali to su pitanja za političare i druge ljude. Sve to me čini tužnim, jer ne ostavljamo bolji svet za decu, za buduće generacije, što znači da ne radimo dobre stvari. To je jedan od razloga zbog kojih naša fondacija radi sa decom, želimo da stvorimo bolje društvo za njih, da imaju što bolju edukaciju i zato me nepravda čini ranjivom, posebno prema deci i prema prirodi. Volim prirodu i životinje i takve stvari me uništavaju".