Skok preko Lamanša

Četvrtak je, sunce je preguralo zenit, a još se čeka zvanična vest - hoće li sedmostruki šampion Novak Đoković dati potvrdu da se njegovo ime nađe u žrebu, jednako tako i njegov vršnjak, takođe bivši šampion, Endi Mari.

Sa Novakom i Endijem i bez njih, Vimbldon nije isti, ali za očekivati je da barem Novaka vidimo od ponedeljka u bitkama za čuveni trofej Ol Inglands kluba.

Obojica su u Londonu, na licu mesta, pa je nekako logično očekivati da sve bude u redu, barem što se tiče Novaka, čije je i samo pojavljivanje nedelju dana početka velikog turnira, čudo nad čudima, gledano sa medicinskog aspekta.

Nekoliko nedelja posle operativnog zahvata na kolenu, Novak šparta iz ugla u ugao na terenima Aorangi kluba, dobija trening setove protiv sparing partnera, reklo bi se, diše poznatim "vimbldonskim plućima", hvata zalet za svoj 19. nastup u hramu tenisa.

Profimedia

Ako ne bude neke šokantne odluke, već u petak ćemo znati njegov put u pokušaju da konačno sustigne velikog rivala, Rodžera Federera, koji mu i delje beži za tu jednu titulu na Vimbldonu.

Postavlja se pitanje - da li je ova godina, kada je proslavio 37. rođendan, kada je naišao na ozbiljno brdo iskušenja, jer još nema titulu u 2024, možda i poslednja prilika da Novak prigrli veliki pehar? Ako ne poslednja, jedna od poslednjih, sigurno.

Zato bi, bez obzira na sveukupno stanje, bio pravi luksuz propustiti najveći teniski događaj svake godine, posebno kada i dalje postoji taj izazov rekorda, "osmice" na Vimbldonu i 25. grend slem zvezdice, ukupno.

Ipak, ma koliko taj zov olimpijskog zlata da je snažan kod Novaka, Vimbldon je u očima svakog tenisera ipak nešto više, ne samo zbog tradicije. I naravno da tamo uvek treba igrati, ako je sa telom sve u redu.

Pa u redu, da krenemo. Zeleni tepih, loptica i reket, vreme je za dve nedelje magije i uživanje u svoj lepoti ove čarobne igre.

Sam Vimbldon, uvek predstavlja poseban izazov. Vimbldon je pravi, ćudljivi engleski gospodin. Kako se Englezi odavno šale, to je turnir na kom kiša povremeno bude prekinuta tenisom. To je gospodin koji svoj trofej "ne daje" često majstorima zemlje, opet škrt i krajnje konzervativan, tako britanski, željan da uvek ostane nešto posebno, nedodirljivo, da ima svoju specifičnu magiju. 

Postoji nešto što u svetu tenisa zovu "Čenel slemom", a čast da se zovu "čenel slem šampionima", nije imalo mnogo njih u istoriji sporta.

U pitanju su oni retki majstori koji su uspeli da zaredom osvoje Rolan Garos, a potom i Vimbldon. To je jedna od najtežih tvrđava u svetu tenisa za osvojiti, ne bez razloga.

Profimedia

Prvo, zbog krajnje specifičnosti i različitosti podloga na kojima se igra. 

Drugo, jer je za igru na travi potrebno imati dara i specifičan osećaj, ne samo zbog kretanja, već i zbog kliskog odskoka, koji je i mnoge velike asove ostavio miljama daleko od najveće titule.

Za Ivana Lendla, "trava je za krave", ali za mnoge druge, poput Novaka Đokovića, ona je nešto magično, da se ne libi čak i da je slavodobitnički gricka, posle finalnih pobeda.

Ipak, Čenel salem je dugo bio problem mnogim velikim igračima i zbog malog razmaka između dva grend slema.

Do pre nekoliko godina, taj razmak je bio samo dve nedelje, sada je tri. Dobili su nedelju više za prilagođavanje, ali mnogi ne uspevaju da dođu do dvostruke titule i pored toga. 

Pet je srećnika u Open eri koji su uspevali to da urade, Rod Lejver 1962. i 1969. godine, kada je uzimao i sva četiri turnira u sezoni. Hladnokrvni Bjern Borg tri puta uzastopno, 1978, 1979. i 1980. 

Potom vatreni Rafael Nadal 2008. i 2010. godine, a Rodžer Federer 2009. kada je, sećate se, došao do jedine titule u Parizu, onda kada je Šveđanin Robin Soderling izbacio Rafu u Parizu.

Novak Đoković? "Čenel slem" šampion 2021. godine, a bio je u prilici da to uradi još dva puta, 2016. kada je ispao u trećem kolu i prošle godine, kada je u finalu u pet setova izgubio od Karlosa Alkarasa.

Profimedia

Kod dama, u "Čenel slem šampionke", u Open eri svrstale su se Margaret Kort, Bili Džin King, Kris Evert, Martina Navratilova, Štefi Graf i Serena Vilijams, neke od njih višestruko, a pre njih titule u Parizu, pa u Londonu, osvajali su Morin Konoli i Ivon Gulagong.

Pit Sampras, Andre Agasi, Džimi Konors, Monika Seleš, Žistin Enan, niko od njih nije uspeo da veže parisku i londonsku titulu u istoj godini. 

Sada je glavno pitanje - mogu li tako nešto da urade Iga Švjontek i Karlos Alkaras, posle trijumfa u Bulonjskoj šumi?

Alkaras je bliži tome, jer je već osvajao oba pehara, i to u roku od nepunih godinu dana, Švjontek tek treba da pokaže da može da bude ubitačna i na travi.

Zato će prva polovina jula biti interesantna, jer će Poljakinja i Španac, koji stižu na SW 19 sa velikim ambicijama, biti i na jedinstvenom iskušenju. 

Za preskok preko Lamanša (kanala), potreban je korak od sedam milja. Svaka milja je jedan vimbldonski meč, a svaki je poseban izazov.

Uostalom, jedna od lepota Vimbldona je upravo i u toj težini spajanja velikih uspeha. 

Zoran Kecman