Srpske krune

Pre svega zahvaljujući svetskom broju jedan, Novaku Đokoviću, sedmostrukom osvajaču pehara na nezvaničnom prvenstvu sveta u tenisu.

Ipak, osamdesete i devedesete godine prošlog veka, bile su uvod u ono što gledamo poslednjih godina u predgrađu na jugozapadu Londona.

Slobodan Živojinović, nekada 19. na ATP listi u singlu i prvi na rang listi kada je reč o dublovima, sredinom osamdesetih je uživao veliku popularnost na Vimbldonu.

“Rambo Bo”, kako su ga tih godina prozvali ostrvski novinari, ostrvskoj javnosti predstavio se senzacionalnom pobedom u prvom kolu turnira 1985. godine, kada je kao 21-godišnjak pobedio tada trećeg na svetu, Šveđanina Matsa Vilandera.

Imao je savršenu igru za travu, sveoma snažan servis, odlične voleje, tako da Vilander, jednostavno nije mogao ništa da učini.

“Na Rolan Garosu nečemu možete da se nadate, da popravite igru, ali ovde na Vimbldonu je drugačije, vi ste na 15:30 i on odservira dva asa i sve je gotovo”, rekao je tada Vilander.

Utisak je da je Živojinović mogao da uradi mnogo više od polufinala 1986. godine u kom je poražen od Ivana Lendla u sjajnom meču u pet setova, ali to je bila savršena najava svega što je došlo nešto kasnije.

Monika Seleš je šest godina kasnije igrala u finalu ženskog singla protiv svoje najveće rivalke, Nemice Štefi Graf i izgubila je glatko, 6:2, 6:1.

Novosađanka nikada u karijeri nije uspela da osvoji najveći krunu u svetu tenisa, ali ko zna šta bi bilo da se naredne, 1993. godine nije desila ona tragedija u Hamburgu kada je 30. aprila dobila nož u leđa i to upravo od navijača Grafove, Gintera Parhea, dok je sedela na stolici u pauzi između gemova.

Prva koja je iz Srbije uspela da dotakle bilo kakav vimbldonski trofej, bila je Jelena Janković, koja je to učinila u miks dublu sa Džejmijem Marijem, 2007. godine.

“Džej Džej” i brat Endija Marija, bili su tog leta nepobediv tandem na vimbldonskoj travi, au finalu su pobedili Šveđanina Jonasa Bjorkmana i Australijanku Ališu Molik, 6:4, 3:6, 6:1.

Bio je to blistav trenutak za Jelenu u Londonu, na turniru gde u singlu nije uspevala da ode dalje od osmine finala. Ipak, to je otvorilo kapiju uspeha srpskim teniserima.

Te iste godine, Ana Ivanović je ostvarila najbolji vimbldonski rezultat, plasman u polufinale, gde je izgubila od kasnije šampionke, Venus Vilijams, 6:2, 6:4.

Godinu dana kasnije, u dublu, Nenad Zimonjić, takođe bivši broj jedan na svetskoj listi u igri parova, sa Kanađaninom Danijelom Nestorom osvojio je pehar pobedivši u finalu Jonasa Bjorkmana i Južnoafrikanca Kevina Ulijea, 7:6 (12), 6:7 (3), 6:3, 6:3.

Nenad i Danijel su godinu dana kasnije uspeli da potvrde dominaciju i dođu do drugog zajedničkog pehara na najčuvenijem turniru.

Tada su u finalu pobedili Amerikance, braću Boba i Majka Brajena sa 7:6 (7), 6:7 (3), 7:6 (3), 6:3.

Zimonjić je uspeo da trijumfuje i 2014. godine i to u miksu sa Australijankom Samantom Stosur, u finalu su bili bolji od kombinacije Maks Mirnji (Belorusija) / Čan Hao Čing (Južna Koreja), 6:4, 6:2.

Ipak, kada se kaže Srbija i Vimbldon, misli se pre svega na Novaka Đokovića i njegovih pet vimbldonskih trofeja.

Novak do 2011. godine nikako nije uspevao da se domogne finala, ali tog leta, sve kockice su se poklopile i započela je era dominacije Novaka u svetu tenisa.

Pobedom nad Rafaelom Nadalom od 6:4, 6:1, 1:6, 6:3, Novak je ostvario san – osvojio je trofej koji je kao dečak sanjao da osvaja i postao po prvi put u karijeri prvi na ATP listi, na kojoj je i danas na čelu, u 326. nedelji vladavine.

Novak je 2012. izgubio u polufinalu od Federera, a godinu dana kasnije u finalu od Endija Marija, ali se na tron ponovo vratio 2014. i 2015.

U dve godine zaredom u velikim finalima, bio je bolji od rekordera Vimbldona po broju singl titula, Rodžera Federera.

U finalu 2014. pobedio je Švajcarca sa 6:7 (7), 6:4, 7:6 (4), 5:7, 6:4, da bi godinu dana kasnije naneo još jedan težak poraz velikom rivalu, ovog puta bilo je sve jedan set kraće, 7:6 (1), 6:7 (10), 6:4, 6:3.

Problemi su se pojavili 2016. i 2017. sa porazima od Sema Kvarija u trećem kolu i povredom lakta i predajom meča Tomašu Berdihu u četvrtfinalu.

Ipak, ne zadugo, jer je Novak ponovo uspeo da veže dva vimbldonska trofeja, 2018. i 2019.

U finalu 2018. bio je bolji od Južnoafrikanca Kevina Andersona, 6:2, 6:2, 7:6 (3), bio mu je to četvrti pehar na čuvenoj travi, koju je prvi put “gricnuo” 2011.

I onda je 2019, u možda i najboljem finalu Vimbldona svih vremena, posle velike drame i pet setova, suočen i sa dve meč lopte za protivnika, ostvario verovatno i najveću pobedu u karijeri protiv Rodžera Federera, 7:6 (5), 1:6, 7:6 (4), 4:6, 13:12.

Prvi put je u petom setu igran super taj-brejk na 12:12 i dobio ga je Novak. Posle pet sati fantastične borbe, pobedio je protivnika i gotovo sve – na stadionu.

U 2020. godini nije se igralo prvi put još od drugog svetskog rata, zbog pandemije koronavirusa, ali pozornica je ponovo spremna za Novaka koji ove godine ima poseban motiv, da baš na najvećem turniru na svetu, osvoji svoj 20. grend slem i po tome se izjednači sa rivalima, Federerom i Nadalom.

Možda bi tako nešto bilo i najpravednije, jer je do četiri od svojih pet titula na čuvenoj travi došao pobedama baš nad njima dvojicom, jednom protiv Španca i tri puta nad teniserom iz Bazela, koji baš u Novaku ima najveću prepreku na putu do ostvarenja svojih vimbldonskih snova o dvocifrenom broju titula.