Klasa i lažna avangarda

Dominik Tim je ispao, zašto nisam iznenađen? Tako je igrao ovog proleća da to nisam primio kao iznenađenje.

Siner je preokrenuo, Zverev se izvukao, Danil Medvedev je (eureka!) konačno pobedio u Parizu, ali najvažnije - vratio nam se Rodžer Federer.

Koje god navijačke boje da ste, priznajte, nedostajao vam je. Kome nije?

Tih rutinskih 95 minuta tenisa na „Šatrijeu“, protiv Denisa Istomina, napunilo je sve bazene čežnje njegovim navijačima koji su strpljivo čekali da se vrati i još jednom pokaže svima kakav je majstor ove igre.

Plima oduševljenja preplavila je nivo Sene, osetilo se kako za tili čas svi padaju pod uticaj magičnih poteza Švajcarca koji je plesao po terenu kao u svojim najboljim danima.

Kažu, ima 39. To je činjenica. Međutim, kada ga gledate, zaboravite da ima toliko.

Graciozan poput Grejs Keli, ta šampionska otmenost i rutina kojom je poslao Uzbekistanca na rano pakovanje kofera, u hotel, učinili su da i Mats Vilander prizna kako se osećao kao da je tih sat i po bio raju.

Mats, nisi jedini. Osim onih srećnika na tribinama, koji su taj novi povratak imali prilike da skeniraju sopstvenim očima, bili su tu i milioni kraj malih ekrana.

Rodžer je, u onoj crvenkastoj majici boje trula višnja, još jednom pokazao da je klasa – večna.

Koliko god da je pauzirao, to se po onom što je prikazao nije osetilo. Ni traga od one zarđalosti iz Ženeve, oslobodio je ruku, igrao nadahnuto i nadasve jednostavno.

Servisi odlični, paleta rešenja u svakom poenu na maksimumu, drop-šotovi, slajs bekhendi, maestralni voleji, crtao je po terenu geometrijski precizno, kretao se poput 18-godišnjeg dečaka, bio je toliko svež da je kod svojih navijača sigurno probudio maštu i želju u nastavku turnira.

Federer bez stega, Federer bez kompromisa, Federer koji, kada igra tako, tečno i jednostavno, pokazuje da je tenis savršena i laka igra.

Ali nije – u pitanju je retka klasa, majstorstvo, genijalnost svojstvena samo najvećim artistima ove prelepe igre, a Rodžer je, svakako, jedan od njih.

I mirnoća, kojom se potom obratio novinarima, svedoči da se pomirio sa sobom, svojim idejama, ciljevima. To što je sebi dao prostora da diše u Parizu, priprema ga na najbolji mogući način za njemu omiljeni Vimbldon.

Jer ako ovako sa skoro 40 godina može da ostavlja sve bez daha kada igra na šljaci, kakav li će biti za mesec dana na Vimbldonu? Mislimo o tome. Sve je razumno, samo ne otpisivati Federera, koliko god da je pauzirao.

Jer, to je njemu nebitno. Imate utisak i da tri godine ne uzme reket u ruke, da bi i takav, bez treninga, opet bio u stanju da prikaže vrhunsku igru.

Masterklasa, jednostavno rečeno.

Da, Marin Čilić će biti daleko veći izazov za njegov savršeni švajcarski mehanizam, ali za sada, ne kasni ni sekundu.

Ovih dana, iako nije bilo ni oblačka nad Ajfelovim tornjem, ipak je neočekivano zaduvao vetar i podigao veliku prašinu.

Doduše, vetar koji baca lažnu prašinu u naše oči.

Podigla ga je Naomi Osaka, jedna od kraljica tenisa nove, milenijalske generacije, devojka koja se odvažila da pokuša nešto što nisu radila ni mnogo veća imena u svetu tenisa pre nje.

Podigla, i onda već drugog dana turnira rešila da isto tako, poput vetra, napusti Pariz i povuče se u svoju školjku.

Srećno Naomi, samo, ne znamo, gde si to krenula.

Njena prvobitna odluka da preskoči medije u Parizu i potpuno ih ignoriše, otvorila je Pandorinu kutiju, probuđeni su razni duhovi i otvoren je front.

Na jednoj strani Naomi, rešena da ne uzmakne ni za pedalj od svog stava, sa druge čelnici svetskog tenisa i grend slem turnira koji su je, razumno i na vreme, zajedničkim saopštenjem, podsetili na pravila igre koje je, kao igračica prihvatila.

Od koga se to brani Naomi? Kada su to mediji prema njoj išli strelama i kopljima, da je zauzela tako oštar, ratnički, amazonski stav?

Jedna je stvar skrenuti pažnju na probleme mentalnog zdravlja sportista, i to je pohvalno i u redu.

Tenis je, jedan od sportova, koji je u ovo nenormalno vreme pandemije, najviše trpeo.

Baloni, maske, testiranja, karantini, usamljenost u hotelskoj sobi, stroga pratnja do terena, ne možeš ni levo ni desno nego gde te sprovedu, problem sa putovanjima, da, sve je to uticalo da se podigne nivo stresa kod svakog ko je držao reket u ruci, ali Naomi nije u tome sama.

Patili su i drugi i pate i dalje, pa ne odbijaju da odrade ono što je zaista deo njihovog posla. Ni Federer, ni Đoković, niti Nadal, kao ni sve ostale Osakine koleginice.

Jer, ko bi bila Naomi Osaka da nema medija? Da se u milisekundi sa jednog na drugi svetski meridijan ne prenese vest o njenoj pobedi, uspehu, ili neuspehu, svejedno?

Devojka je, pobrkala lončiće. Mediji, zaista, mogu da imaju onu ružnu stranu i zadiru u sferu lične privatnosti bez imalo ukusa, ali ne bih rekao da se tako nešto dogodilo Japanki. Da je bilo tako, razumeo bih njenu ljutnju. Ali ovde se ne radi o ljutnji, nego o hiru.

Zašto Naomi nije zaobilazila medije recimo na US Openu, kada je iz dana u dan menjala imena žrtava rasizma na maskama koje je nosila i time aktivno doprinosila kampanji „Black Lives Matter“? Mogla je i tada, ali nije htela.

Tada je dobijala aplauze, a mediji su joj bili potrebni, da bi se njena poruka čula. I to je u redu. Doprla je do mnogih.

Sada, nekih nepunih devet meseci kasnije, kako sama kaže „ne želi da se izlaže ljudima koji sumnjaju u nju“.

Biće da je ovo ipak bio neki njen unutrašnji rebus, možda sumnja sama u sebe? Ako je depresija, kao što kaže, onda je to problem, a on se drugačije rešava.

Pročitao sam njeno obrazloženje zbog čega je rešila da ne igra dalje na Rolan Garosu, ali nisam promenio mišljenje.

Nisam video tu depresiju kada je pričala o "musaki u Melburnu" ili kada je osvajala titule. Ni letimičan pogled na njene profile na društvenim medijima ne ukazuje mi na preteranu stidljivost.

Zar stvarno ne bi bilo bolje, čak i kada izgubi, da se pojavi i kaže šta joj je na duši, jer tako može dopreti, kako je Mats Vilander danas vispreno sumirao, do mnogih koji zbog nekih drugih životnih stvari, pate u životu? Da im na neki način pokaže, osvetli put kako da ustanu. Jer ona je kao sportista, šampion, mnogima i uzor.

Nije strašno gubiti u sportu, mnogo je teže u stvarnom životu.

O temi komunikacije između profesionalnih sportista, samim tim i tenisera i medija, zaista se može i bilo bi poželjno, otvoriti raspravu o tome kako stvari mogu da se poprave, ali način na koji to misli da uradi Osaka, neće doneti ništa konstruktivno.

Osim toga, rizikuje diskvalifikaciju sa ostalih grend slem turnira.

Ko god da je je savetovao, loše ju je savetovao. U redu, ovu kaznu od 15.000 dolara, za ne dolazak na prvu konferenciju za medije neće platiti ona, nego njeni sponzori.

Kada u nekom trenutku (nadamo se) bude shvatila da se precenila, kada i sponzori budu zavrnuli slavinu i rekli joj, ’devojko, ti si se malo preigrala’, promeniće ploču.

Jer je sve ovo što Naomi sada radi jedan običan „samurajski rulet“. Lažan pokušaj da se bude avangardan. Obično skretanje pažnje na sebe. Samopromocija. Čak i kada ide kontra medija.

Šta može da bude lek? Pa ignorisanje. Kada bi mediji zaista prihvatili igru sa Naomi i počeli da ignorišu sve što čini, da ne izveštavaju ni minimalno sa njenih mečeva, veoma bi brzo ostala sama u medijskoj pustinji.

Moguće da je zaista tako više voli, ali pravila igre važe za sve.

Šteta za devojku koja pokazuje da ima dovoljno teniskog znanja da bude značajna figura u svetu ženskog tenisa narednih godina. Neko sa četiri slema za pasom, svakako zaslužuje pažnju, ali Naomi bi morala na časove kodeksa ponašanja kod starijih profesora ove igre.

Ima ih mnogo, neka bira. Koga god da izabere za mentora, neće pogrešiti.

Krenula je stranputicom i tamo je niko nije gurnuo. Dok ima vremena, neka da žmigavac i prizna da je pogrešila smer.

A na važnost mentalnog zdravlju u sportu, i uopšte, može se skrenuti pažnja mnogo lepše i efikasnije od nesuočavanja sa novinarima.

I daleko iskrenije.