Dnevnik olimpijskih suza

Toliko neočekivanih poraza, ranih eliminacija, izgubljenih "sigurnih" odličja, koja su bila upisana u bilans i pre puta u Pariz, režirali su dane tuge.

Kad pomisliš da ne može teže i gore, tu je naredni dan ili čak sat, da sve to demantuje. I to je bila naša svakodnevica.

Dok smo se radovali Đokovićevom zlatu i nadali se da će ovo biti okidač za berbu medalja, stigao je hladan tuš. Basketaši Srbije eliminisani su u četvrtfinalu i jedna već upisana medalja je otišla niz vodu.

Pravo niotkuda jedan od favorita za zlato morao je ranije da pakuje kofere, a suze Strahinje Stojačića i krik nemoći u miks zoni oslikavali su bol i razočaranje što cilj nije ostvaren.

Dane suza nastavile su džudistkinje Milica Žabić i Marica Perišić, koje su za malo ostale bez medalja u pojedinačnoj i ekipnoj konkurenciji.

Sa Marsovih polja taj talas prebacio se na Sen Deni, gde je uplakana i povređena Angelina Topić morala da odustane od finala skoka uvis.

Profimedia

Uplakano i istovremeno nasmejano lice mlade atletičarke najavilo je krah naše atletike na OI, jer je samo koji dan kasnije Ivana Španović ostala bez prilike da se bori za olimpijsko zlato.

Bez obzira što je bilo poznato da ima problem sa povredom, neverica je zavladala kada se operacionalizovala činjenica da se atletska kraljica nije krunisala na Olimpu.

Ni tu nije bio kraj, a novi šamar realnosti udario nas je tog 6. avgusta, kada su odbojkašice Srbije svoj olimpijski san završile u četvrtfinalu. Još jedno najavljivano zlato nije bilo naše, a Arena Sud bila je preplavljena suzama naših devojaka.

Nijedna nije prošla kroz miks zonu, a da rukama nije brisala oči, dok su Maja Ognjenović i Tijana Bošković svoju tugu jedine su podelile sa sedmom silom.

OKS/Ivica Veselinov

Sve se dešavalo munjevitom brzinom, toliko da nemaš vremena ni kapaciteta da se na pravi način izneseš  ni sa tuđim, ali ni sa svojim emocijama.

Ljudi smo i nije svejedno kada je pred tobom neko ko je utučen do krajnih granica, kada osećaš i prisustvuješ nečijoj patnji, ali Olimpijske igre  "melju" i takve trenutke brzo morate da ostavite iza sebe.

Surovo, ali  novi dan čeka. A nas u Srbiji čekala je nova tura plakanja, jer su Nevena Jovanović i Tina Krajišnik odlučile da se oproste od košarkaške reprezentacije.

Devojke koje su bile sinonim za ženski košarkaši tim porazom od Australije rekle su zbog nacionalnom timu, dan pošto je u reprezentativnu penziju otišla Maja Ognjenović.

Sada su i podovi Bersi arene bili pokapani srpskim suzama, koje nije mogao da zadrži ni vaš izveštač.

Profimedia

Već pomenuti surov tempo doveo je do ozbiljne akumulacije emocija, a uplakano lice Tine Krajišnik i obraćanje Marine Maljković podstakli su da iz očiju izađe po koja kap za svu izgubljenu i ožalošćenu ekipu u Parizu.

Vrhunac svega bila je utakmica košarkaša Srbije i SAD, gde su izbranici Svetislava Pešića bili na korak od istorije i olimpijskog finala.

Savršena košarka protiv američkog tima omogućila je 37 minuta sna, ali su Amerikanci za 180 sekundi ugasili nadu da možemo da se borimo za zlato.

Bilo je toliko lepo, ali i toliko nerealno, pa smo videli koliko je teško poraz pao Ognjenu Dobriću, Bogdanu Bogdanoviću i Aleksi Avramoviću, čije su se oči takođe caklile od slane tečnosti.

Ali to je sport i sada nas je naterao da umesto hronologije uspeha i medalja, vodimo dnvenik suza i emocija. 

Kako sve u životu ima svoj kraj, tako su vaterpolisti Srbije plasmanom u finale prekinuli ovu agoniju i obasjali srpski tim lučom trijumfa.

Bilo je i ovde suza, ali konačno radosnica, jer je Strahinja Rašović veoma emotivno doživeo plasman u brobu za olimpijsko zlato.

Niz njegovo lice slivali su se mlazovi protkani ponosom jer je njegov tim uspeo kada je malo ko verovao u njega i tako Srbiji osigurao treću medalju.