"Zlatna" Zorana sletela u Beograd: "Bila je to jedna topla noć, bez klime"

Sada, još hladnije glave, sumirala je veliku pobedu u paru sa Damirom Mikecom u disciplini 10 metara vazdušni pištolj miks na Olimpijskim igrama u Parizu.

Za Srbiju je to i dalje jedina medalja na aktuelnim Igrama.

"Doživela sam je jako emotivno", počela  je i dalje vidno uzbuđena Zorana kojoj je društvo pred novinarima pravila njena sestra, ujedno i trener Jelena.

Njih dve su imale, otkrila je Zorana, skoro besanu noć pred finale.

"Bila je to jedna topla noć, bez klime, ali više je to bila jedna vrlo emotivna noć i bilo je potrebno da se neutrališe naboj koji me je prožimao i koji je morao da se neutrališe. Uključila sam telefon i videla da je ova (sestra) onlajn, i pitam je "jesi budna", kaže "jesam". I tako smo se nas dve u pidžami šetale oko sela, brzo smo ga obišle, za tri minuta. Malo je to selo... Ali smo dobro iskorisitle vreme da se spremimo u 9:30 da budemo potpuno probuđene, razbuđene i na maksimumu za taj dan i kao što vidite uspele smo", kaže Zorana dok gleda sestru.

EPA-EFE/VASSIL DONEV

Kaže, noć pred finale spavala je od pola jedan do pola četiri.  

"Ako je neko rekao da je bilo rutinski, nije bilo. Bilo je jako neizvesno, a ono što je bitno da je u toj borbi pobedio tim ljudi koji su se oslanjali jedno na drugo. Nisu popustili nijednog trenutka, nisu dopustili da ih nešto poremeti. Ono što karakteriše mene i Damira je kalsa i konstantna potreba da budemo bolji. Znali smo da možemo da se oslonimo jedno na drugo, ja kad nisam bila dobro, on je preuzimao, on kad nije, ja sam preuzimala. Našla sam način da nas dovedem u egal, a on je imao finalni hitac, i možemo da kažemo da smo Mikec, ja i Srbija olimpijski šampioni! Kako ovo zvuči? Ako mislite da je bilo lako - nije. Bilo je zahtevno, za mene. Ovo su mi četvrte igre i bilo je jako teško. Hvala ovoj dami (pokazuje na sestru) koja je bilauz mene da me vrćaa na pravi put, hvala i mom sporskom psihologu Đorđu Ćurčiću, zajedno su znali kako da me iznevilešu da se "narihtam" da budem kakao trebam za finale".

Trenutak kada Zorana skače na Damira ostaće zauvek u sećanju svih koji su pratili dramatično finale.

Oslobila je tada iz sebe vulkan emocija.

"Znate kako, ovaj turnir je bio poprilčno zahtevan. Ako krenem od sebe bila sam razočarana zbog individualnog meča. Kasnije i zbog Damira koji je ušao prvi u finale ali nije uzeo medalju, i bilo je to veliko razočaranje. Ali onda imaš još jednu discplinu i koliko god želite da se predate emocijama ne smete. Imate novi cilj, tome težite, i onda radite, radite, radite, gubite, vraćate se, gubite, vraćate se i pobeđujete, i onda sve te emocije koje ste morali da nivelišete, više ne morate da zadržavate i tada više ništa nije bitno i možete da se prepustite svim tim emocijama do kraja. Samo sam se okrenula Damiru i rekla mu: "Damire, Damire, pobedili smo, olimpijski smo šampioni". Taj trenutak je sve. U tom trenutku sve što smo čuvali do tada u sebi je izašlo".