Olimpijski i životni ciklusi

Nakon 96 godina, ekspediciju Srbije od 92 člana, kao barjaktar povela je Jasna Šekarić, strelkinja koja je na svojih prethodnih pet OI osvojila isto toliko medalja.

Uz olimpijsku himnu "Srbija navija" ispraćeni su u glavni grad Kine, ali tada nismo imali nijednog  olimpijskog šampiona, međutim, osvojene su tri medalje - srebro i dve bronze.

Bronzu vaterpolista i Novaka Đokovića, čuveno finale trke na 100 metara leptir stilom, u kom je Milorad Čavić "višom silom" izgubio zlato, jedan svršeni osnovac, sveži zaljubljenik u sport, netremice je gledao i jedva čekao da prođe novi olimpijski ciklus i dođe London.

Tinjala je tada nerealna želje da jednog dana bude deo najveće planetarne smotre, dok u ušima još odzvanja komentar Radoslava Simća na borbu Čavića i Felpsa u finalu.

Cilj je postavljen, a pripreme su počele isecanjem raznih članaka i fotografija iz sportske štampe, po koju se trčalo na svakom velikom odmoru.

Obavezno štivo poslužilo je i kao građa za ličnu ahrivu, a nekoliko svezaka nabubrelih od izlepljene novinarske hartije, uz rukom pisan tekst, bili su samo početak.

Do 2012. već se iskristalisala želja da put do toga vodi preko sportskog  novinarstva, Fakultet političkih nauka je bio polazna tačka na tom dugačkom putešestviju, a Igre u Londonu poslednje koje su posmatrane samo kroz oči navijača.

Omakla se te 2012. godine koja ponosna suza zbog olimpijskog zlata Milice Mandić, prvog u istoriji za Srbiju. 

"Bože pravde" tada se prvi put čulo na Olimpijskim igrama, a Jovan Memedović posle tri komentarisane borbe, pokazao nam je kako se mogu naučiti pravila tekvondoa, do tada Srbima manje poznatog sporta. 

Od ukupno 116 sportista, uz Milicu, medaljaši su bili još Ivana Maksimović (srebro), Andrija Zlatić i vaterpolisti (bronza).

Četiri godine kasnije, za novinarku u nastajanju Olimpijske igre u Rio de Žaneiru bile su prve o kojima je pisala, a da se njeno ime i prezime nalazilo ispod teksta, koji je izlazio u najstarijim novinama u Srbiji.

I upravo su Igre iz 2016. godine pokazale svu lepotu ovog posla i sporta.

Druga vremenska zona, rokovi koji moraju da se poštuju zbog tehničke prirode izrade novine i čuveno pravilo da uvek mora da se ima tekst viška, jer list ne može da izađe prazan, posebno ako svi planovi odu u vodu kada 11 dana čekate da Srbija konačno osvoji medalju.

Najbolji teniser sveta Novak Đoković eliminisan je na startu i u suzama je otišao sa terena nakon poraza od Huana Martina del Potra, strelci su promašili metu za medalju, veslači prevrnuli čamac... Konačan prekid agonije doneo je rvač Davor Štefanek, koji je zlatom obasjao tim Srbije.

I taj niz nastavila je Tijana Bogdanović (srebro), kajakaši Marko Tomašević i Milenko Zorić (srebro), Ivana Španović (bronza) i za kraj su nas obradovali vaterpolisti (zlato), košarkaši (srebro), odbojkašice (srebro) i košarkašice (bronza).

Tokio se sa nestrpljenjem čekao, jer je trebalo da bude kruna karijere za mnoge sportiste, ali pandemija korona virus dovela je do neplaniranih okolnosti, pa su Igre prvi put tokom svoje duge i moderne istorije morale da budu odložene za godinu dana.

Olimpijski ciklus je trajao pet godina, a dočekali su nas specifični uslovi takmičenja, bez prisustva publike i za sve je to bio poseban izazov.

Čekalo se zlato Novaka Đokovića, Ivane Španović, odbojkašica, basketaša, ali im olimpijski bogovi nisu bili naklonjeni. 

Ponovo su osećanja bila pomešana, a u momentu najveće sreće Milenko Sebić se po olimpijsku bronzu popeo sa slikom Bobane Veličković, strelkinje koja je u leto 2020. godine izgubila život nakon komplikacija sa porođajem.

Košarkašice Sonja Vasić i Jelena Bruks otišle su reprezentativnu penziju posle poraza u borbi za bronzu, Milica Mandić opet uzela zlato, karatistkinja Jovana Preković sa istom medaljom otišla u istoriju, vaterpolisti u večnost, a šestorica od njih u legendu.

Miks svi tih emocija i bilans od devet medalja i ovaj put se ispratio iz Beograda, a olimpijski pelceri iz Tokija stigli su na račun potpisnika ovih redova, sa željom da sve ovo "već viđeno" doživi što i pre na licu mesta.

Krčenje olimpijskog puta je nastavljeno, a tri godine kasnije došla je potvrda da se pelcer iz Japana ipak "primio".

Moralo je da se kopa i zaliva, pa će zbog toga jedan veliki san svoju javu imati u Parizu od 26. jula od 11. avgusta.

Onaj osnovac sa početka teksta čini se da je stasao da bude olimpijski izveštač i 19 dana imaće čast i zadovoljstvo da vas vodi kroz magiju olimpijskog duha, a sve to moći ćete da čitate na stranicama B92.sport u rubrici "Deja vu".

Sledi period kada treba da uživamo u svoj draži sporta, a nadamo se da će srpski tim (112) premašiti broj medalja iz Tokija (9).

Vreme je i za neke olimpijske pravde, pa je možda trenutak da Maja Ognjenović, Ivana Španović, Damir Mikec i Novak Đoković na svojim petim uzastopnim Olimpijskim igrama sa najvišeg stepenika gledaju na svet.

Odbojkašima i košarkašima srećan povratak u olimpijsko društvo, vaterpolistima želimo odbranu zlata, basketašima olimpijski tron, a debitantima i preostalim članovima zdravlja i sreće u svojim olimpijskim borbama.

Neka Igre počnu!