Danilović: "Igrači su k***e i ja sam bio"; "Nudili mi desetine miliona – tu je bio moj kraj" VIDEO

Nekadašnjem asu Partizana, Virtusa, Majamija i Dalasa je trebalo dugo da shvati da će nešto biti od njega.

"Kasno, kasno. Ja nisam bio opterećen time. Ja sam bio izričit u dolasku u Partizan i u nepovratku u Sarajevo, ne kao gradu nego da neću da se vratim, a da nisam uspeo. Ništa ja nisam planirao, ne volim da planiram. Najbitnije mi je bilo da zaigram za Partizan jer sam dve godine pauzirao. Shvatio sam da sam prilično dobar one godine kad smo osvojili Kup šampiona. Jer iako sam bio najbolji mladi evropski igrač u Zagrebu '89 posle sam imao povredu, polomio sam nogu, pa sam pauzirao u Partizanu... Te 1992. se jednostavno desilo. Shvatio sam: 'Pa vidi, možda nešto bude od mene'", rekao je Danilović gostujući u podkastu "X&O'S" kod Edina Avdića.

Morao je da bude strpljiv.

"Dve godine sam pauzirao da bih igrao za Partizan. Prve godine je Dule imao mnogo vremena da radi sa mnom, ali druge godine je postao prvi trener Partizana. Došao je na tu ideju i ja sam se obreo u selu Kukvil Bogu iza nogu. Ja još nisam preboleo Sarajevo, bez reči engleskog, kod dobre familije. Pošalju me drugi dan u školu, ja reč ne znam. Igrao sam tamo za srednjoškolski tim, ali oni su trenirali po sat vremena dnevno, mene su stalno terali zadnjeg iz hale", dodao je Danilović.

Trening je bio prioritet.

"Dule je meni menjao šut. Šutirao sam po sedam, osam sati kako bih ubacio 1.000 šuteva na Kalemegdanu. Odem na Kalemegdan u 6 ujutru i to je trajalo po pola dana. Menjao mi je šut, nisam mogao da pogodim ništa, ali to je tako. U tom periodu mi je to usadilo jednu stvar, a to je da moram da budem fizički spreman i da dobro treniram da bi igrao utakmicu. Ako može da se prođe sa dva tri slaba treninga, pa odigraš dobru utakmicu u inostranstvu. U NBA i Italiji sam uvek na treningu, posle treninga ubacivao 300 do 500 šuteva. To mi je davalo sigurnost. Iz treninga sam crpio to. Morao sam da budem najbolji na treningu, da bih bio najbolji na utakmicu. Prirodno sam imao puno kondicije, ali se i prirodno nadogradilo to", priseća se Danilović.

 

Sve je bilo drugačije posle Istanbula 1992.

"Nama je Sale Đorđević svima promenio život sa onom trojkom. Na bolje! Otići kao prvak Evrope i MVP je jedna stvar, a otići kao neko ko je izgubio finale je druga stvar. Ne bih ni ja bio MVP da nismo pobedili".

 

 

 

Na povratak u Virtus 1997. godine i saradnju sa Etoreom Mesinom se nerado priseća.

"Uvek sam gledao, trener je, tako sam vaspitan, ako ti kaže u ćošak ideš u ćošak. Znaš kako igrači su k***e. I ja sam bio k***a, bio sam igrač. Ako vidiš, ako osetiš da možeš ti ćeš da burgijaš do kraja. Taj ugovor, dolaziš iz NBA šta da ti kažem. Ja ga gledam, kažem: Čoveče božji... Dogovorio sam se bio da potpišem ugovor, a nešto su krenuli da pregovaraju da se da 100-200.000 manje... To ti Bolonja čuje, istovare se i hvala i doviđenja. Posle je meni Indijana davala desetine miliona dolara, ali ja sam dao reč. Na salveti sam bio potpisao taj ugovor sa Bolonjom. Tu je bio početak mog kraja", nastavlja Danilović.

CARLO ALLEGRI / AFP / Profimedia

Govorio je i o odlasku u NBA.

"Ja sam bio draftovan 1992. od Golden Stejta, ali nisam hteo pravo u NBA da idem nego u Evropu. Rekao sam sebi, nisam još spreman za NBA, pogotovo tadašnji NBA. Ja ću prvo da odem u Evropu, da se finansijski obezbedim, dobijem na masi, iskustva i onda ću u NBA. Te godine smo Alonzo Morning, Den Majerke, Peni Hardavej, svi smo zajedno došli. Tada je počeo da se pravi ovaj današnji Majami. Mi smo igrali finale konferencije, ali tu je bio tata, čika Majkl", zaključio je Danilović.