Kill Bill – vojnik sreće koji sanja Beograd i 2005.

Baš kao što je surovi Kventin Tarantino u serijalu "Kill Bill" od Beatris Kido (Uma Turman) napravio ubicu, osvetoljubivu i svirepu mašinu na ramenima pravde, tako je i Vasilis Spanulis sve stavio u svoje ruke i predvodi Grčku do novih uspeha na ovom Evrobasketu.

Grčka je u utorak uveče eliminisala Litvaniju pred punom "Šaomi Arenom" u Rigi, gde je 97% hale navijalo za Litvance.

Uspeli su da uguše buku domaće publike, da rezultatom 87:76 dođu do velike pobede i plasmana u polufinale, prvo posle 2009. godine i nadomak su šanse da osvoje medalju nakon 16 godina dugog posta.

Na putu ka finalu im stoji selekcija Turske, koja će, ruku na srce, imati breme favorita u tom duelu, ali ne možemo tek tako reći da su Grci autsajder sa sve Janisom Adetokumbom u timu.

EPA/GEORGI LICOVSKI

Janis je Litvancima ubacio 29 poena, imao nekoliko atraktivnih zakucavanja i pomogao Grcima da postignu čak 20 poena posle kontra napada, dok su Litvanci iz tranzicije ubacili tek 4.

Vasilis Spanulis je ponovo bio "vojnik sreće". Kao nebrojeno puta tokom igračke karijere kada bi mu se karte poklopile i otvorile vrata raja.

Tako kaže čuvena pesma "Vojnik sreće" (Deep Purple - Soldier of Fortune) iliti vojnik sudbine ako hoćete malo dublje da je analizirate.

Na sličan način je "Bili" opisao najboljeg igrača svog tima Janisa Adetokumba, iako nije ni bio svestan da se paralela među njima može povući.

"On je veoma važan za sve i pravi je vođa. Prošle godine sam mu bio trener prvi trener, a ove godine priča više nego ikada ranije. On je ljudsko biće i stalno napreduje. Pokazao je fokus i posvećenost ne samo timu nego i ličnim ciljevima. Skroman je i pravi vođa, neverovatan spoj i na terenu hoće da uništi protivnika, ali ne sam već sa saigračima. On je glasan u svlačionici, baš kao i Slukas i Papanikolau", na kraju konferencije za novinare je rekao Vasilis Spanulis.

Baš kao i junak pesme, Spanulis stari, više nije onaj "ubica" sa pozicije beka šutera koji čeka da sat kuca poslednje momente utakmice kako bi "ubio" svog protivnika.

Ponovo, kao i junak, sve što je Vasilis proživeo ili rekao sada je daleko, odjek prošlosti, šutevi za pobedu uz zvuk sirene i bacanje na kolena protivničke odbrane je sada samo sećanje i mi smo tu da prepričavamo, da pamtimo.

U pesmi lepo kaže da se to poredi sa zvukom vetrenjače čija krila idu u krug, tako se i ove priče ponavljaju i vrte u krug, a "Bili" kao vojnik sreće, osuđen je da "luta" košarkaškim svetom, da piše stranice istorije iznova i iznova prvo kao igrač, a sada kao trener (Monako) i selektor (Grčka).

EPA/GEORGI LICOVSKI

Iako je pesma sama po sebi melanholična, Spanulis nije takav. 

Viktor Igo je lepo rekao jednom prilikom, parfraziraću, da je melanholija stanje u kome je čovek srećan što je tužan, ali Spanulis nije tužan, često je ozbiljan i zabrinut, poput hladnokrvnog ubice, ali nije tužan.

Zato je i dobio nadimak "Kill Bill", kada dođu odlučujući momenti, kada se vrele lopte i užarenog momenta mnogi plaše, kada ste stavljeni na test na kome nema mesta za grešku...

Tada Beatris Kido i Vasilis Spanulis pokazuju zbog čega su vojnici sreće, kako svaki uvežbani potez može biti koban, kako svaka odluka koja se donese ima uticaj na konačni ishod i kako baš tada deluju nedodirljivo.

Neko će reći da je Spanulis to pokupio od Dude Ivkovića. Legendarni trener koji je psihologiju čoveka držao u malom prstu.

U svojoj biografiji je ispričao kako je igrače pred finale Evrolige vodio na plažu da bacaju kamenčiće u vodu, pa da potom krstare morem i lagano večeraju gde je priča o košarci bila potpuno zabranjena, a trening otkazan.

Naravno da je Olimpijakos osvojio šampionsku titulu, a da je Vasilis Spanulis bio heroj. 

Da kažemo da je prvi deo Tarantinovog remek-dela igračka karijera Vasilisa Spanulisa, kada se katana oštrila i kada se njegov um spremao za naredni nivo.

Drugi deo bi bila trenerska karijera, kada je već zreo čovek, svestan svojih prednosti i mana, trijumfa i grešaka.

Kada zna da je vispren i namazan, miljenik fortune i kada zna kako pridobiti prvo svlačionicu, a onda publiku, pa i sudije.

Sada on više nije glavna uloga na terenu, tu je palicu predao i sada se pitaju Kostas Slukas i Janis Adetokumbo.

Spanulisova Grčka je imala jasnu formulu, Janis je glavni i svi moraju da mu pomognu, svi moraju da dišu kao jedan jer je to odlika tima.

Samo na taj način su i mogli da pobede Litvaniju i da dođu do prvog polufinala još od 2009. godine, što je navedeno već gore u tekstu.

Nakon što u četiri od prethodnih pet Evrobasket turnira nisu uspeli da prođu četvrtfinale, Grci su konačno probili tu barijeru i sada će se za mesto u finalu i bitku za zlato boriti protiv Turske.

To je ono što njih pokreće, što ih motiviše. Oni žele da se Beograd ponovi i da nakon 1987. i 2005. godine (Beogradska Arena) po treći put postanu evropski šampioni.

Ekipa Vasilisa Spanulisa nalazi se i na korak od svoje prve medalje još od 2009. godine, kada su osvojili bronzu što bi bio uspeh za njihov tim, ali ne baš ono što silno žele.

Na taj način bi se Spanulis utisnuo zlatnim slovima u istoriju košarke i postao jedan od odabranih, jedan od retkih koji je evropski šampion postao i kao igrač i kao trener.

Sreća prati hrabre, kako kaže ona stara dobra izreka, a Spanulisa je, nekako, uvek htela sreća. I kao igrača kada je pisao istoriju evropske košarke, prvo u Panatinaikosu, pa u Olimpijakosu, ali i u dresu reprezentacije.

Pa baš pomenuta 2012. godina i meč sa CSKA Moskvom je pravi pokazatelj koliko je Bilija pratila sreća i kako su mu se otvarale situacije.

On se, ipak, nije stideo da te prilike ugrabi i da protivnika "ubije". Baš kao što napominje da sada rade njegovi puleni, pre svega Janis Adetokumbo i Kostas Slukas.

Ko će znati bolje od njega? On je taj.

Kill. Bill.