Ibrahimović je tada bio klinac, ali su mu ostala sećanja na Rosengord, predgrađe Malmea.

"U tom Rosengordu ili su Srbi, Hrvati, Bosanci, Albanci, svi. Mi smo svi bili ista stvar, odakle si, nije nam bilo bitno, imali smo respekt. Onda je počeo rat. Nisam tada čitao novine, nije bilo telefona, interneta, nisam gledao vesti na televiziji kući. Osetio sam da mi je otac stalno na telefonu, da stalno priča i da me terao napolje svaki put da bi pričao na telefon. Pričao je sa familijom u Bijeljini, da pomogne porodici. Uvek je pričao na telefon", ispričao je Zlatan u emisiji "(Ne)uspjeh prvaka".

Zlatanu je baba nastradala tih godina.

"Onda jedan dan dođemo kući kod mame, vidim da su svi u crnom. Svi u crnom, meni ništa nisu rekli, pitao sam ih što su u crnom. Rekli su mi da izađem napolje i da igram fudbal. Nisu hteli da mi kažu, isterali su me napolje. Baba je umrla u ratu. Organizovali su sahranu, ispoštovali tradiciju. Nisu mi dozvolili da idem na sahranu, stavili su me sa strane, sklonili me da radim svoje, da budem taj mali klinac da uživam. Otac me isto izbacivao napolje da igram fudbal. Sve to što se desilo, isterali su me napolje, da ne osetim to što se desilo".

Ističe da se neretko tukao sa izbeglicama sa ovih prostora.

"Onda su došle izbeglice u Švedsku, došli su sa drugačijim mentalitetom. Došli sa tim 'ja sam Bosanac, Srbin i slično'. Kada su došli u taj geto u Rosengord, bio je drugi mentalitet. U mojoj glavi je bila Jugoslavija, prijatelji su mi bili i Srbi, Hrvati, Albanci. Izbeglice što su došle, imali su drugačiji način razmišljanja. Mi smo se sa njima tukli. Nisu to prihvatali, nama jeste. Nisam razmišljao tako da smo podeljeni, da se zemlja podelila. Uvek sam razmišljao da smo svi isti, tako sam odrastao. Rat nisam osetio, štitili su me, sklanjali su me. Ceo život sam bio u Švedskoj. Nemam taj naboj, ni pravo da pričam o tome. Nisam bio tamo. Odrastao sam u Švedskoj, znam da pričam naš jezik, otac mi je iz Bosne, majka iz Zadra i štitili su me sigurno", kazao je Zlatan.