Zaboravite ples Španije – glavnu lekciju Srbija je dobila van terena

Kada kažemo reprezentacije, onda baš to i mislimo. Ne najbolji tim, igrači ili selektor... Španija je pravi primer one naše čuvene: "Cela je nacija reprezentacija".

Boravak na licu mesta uverio nas je da Španci nisu samo veliki na terenu, već i van njega, zato što imaju ono što mi nismo imali, verovatno, još od ere Radomira Antića.

Mnogi će reći ni tada, već da taj nacionalni kult nije bio prisutan od Mundijala u Italiji 1990. ili, još verovatnije –  nikada.

"La Familia", slogan je koji fudbalere Španije prati na svim objavama na društvenim mrežama, plakatima, transparentima. Gde god da se okrenete.

I on je sve samo nije fraza. Videlo se to prilikom dolaska španskog autobusa ispred stadiona, gde je nekoliko hiljada ljudi hitalo ka improvizovanoj ogradi od metala i najlon trake kako bi uživo videlo "drugi tim" Španije.

Ozbiljne snage policije i redarske službe su obezbeđivale prostor, iako za tim ni najmanje nije bilo potrebe, jer su u prvim redovima bili deca, devojke i, generalno, potpuno bezopasni Španci.

"Kukuuuuuuu", zagrmelo je kada je iz autobusa zakoračio dugokosi levi bek Mark Kukurelja, koji se proslavio (ili baš i nije, kako za koga), svojom proslavom evropske titule na madridskom trgu "Cibeles".

Nizali su se igrači koji su dobijali ovacije: Pedri, Hoselu, Pedro Poro (iznenadili biste se). Naravno, prednjačio je kapiten Alvaro Morata, koji svaki put "pogine" za nacionalni dres, bilo da igra protiv Srbije ili finale EP protiv Engleske.

Ali, nije mogao da se meri sa podrškom i ovacijama koje je dobio selektor Luis de la Fuente. Čovek je, bez preterivanja, već sada upisao svoje ime među besmrtne kod španskih pristalica.

I možemo samo da pretpostavimo kakva bi ekstaza nastala da su tu bili Lamin Jamal, Niko Vilijams, Rodri, Dani Karvahal, Dani Olmo, Unai Simon, Robin Le Norman...

Alvaro Morata je promašio penal na takav način da, recimo, Englezi to Dejvidu Bekamu ni dan danas nisu zaboravili 20 godina kasnije.

Umesto toga, ceo stadion je istog momenta zapevao ime svog kapitena, koji im je samo nekoliko minuta kasnije vratio golom za erupciju na tribinama sasvim običnih navijača, većinski stanovnika Kordobe.

Da, Španci jesu novi šampioni Evrope i igraju najlepši fudbal, pa je tada i najlakše voleti svoju zemlju. Mi Srbi smo makar doktorirali euforiju posle pobede i pljuvanje posle poraza. Vratimo samo film unazad tri dana.

Ali, ni kod njih u Fudbalskom savezu je sve samo ne "ružičasto". Naprotiv. Iako više nije toliko prisutno u našim medijima, još kako je aktuelan skandal koji je nastao kada je predsednik FS Španije Luis Rubiales poljubio fudbalerku Dženifer Ermoso tokom dodele zlatnih medalja na SP za žene.

Takođe, čak i van sramnog poteza Rubialesa, tamošnji Savez je ogrezao u korupciji i zbog toga su i španska vlada i FIFA osnovali posebna tela za praćenje nezakonitih dešavanja.

Postoji ozbiljno mišljenje da su ove dve utakmice igrane daleko od Madrida (Mursija i Kordoba) samo da navijači u prestonici ne bi "iskasapili" od uvreda čelnike FS Španije. A znamo da Španci umeju da budu i te kako brutalni.

Stvar je u tome da Španci zaista jesu familija, kakvom se predstavljaju i hvale. Taj svoj mediteransi temperament uspeli su da kanališu na zdrav i najfudbalskiji način.

B92.net/Stefan Smuđa

Na ulazu u stadion svaki navijač, pa čak i srpski novinar, dobio je zastavu Španije.

"Mali znak pažnje, koji mnogo znači. Bilo bi dobro to uvesti na našim utakmicama", rekao nam je jedan od tek desetak srpskih navijača u Kordobi, član grupe "Džentlmeni" koja baš svuda prati "Orlove".

Najveću privrženost Španaca videli smo posle utakmice, i to sat i po nakon što je Danijel Stefanski odsvirao kraj. Više od stotinak ljudi ostalo je do ponoći po pljusku da sačeka i, makar još jednom, samo svojim vidi Moratu i drugove.

Razume se, bez ikakvog kontakta, slikanja ili autograma. Njima je i to bilo dovoljno.

B92.net/Stefan Smuđa

I kada na svu tu ljubav koju igrači dobijaju, dodate ključan sastojak – ples "crvene furije" kao da je sa druge planete – onda i nije teško dobiti krajnji proizvod.

U De la Fuenteovom timu lopta klizi kao na igrici. Igrač Španije kada prima loptu, čini to na način da već iz prvog dodira sa njom ima barem tri otvorene opcije gde će je dalje distribuirati. U pojedinim momentima to je tako lepo za gledati, čak i kada to doprinosi masakru sopstvene reprezentacije.

Španci, dakle, imaju kompletan paket, iako imaju puno problema u vrhušci Saveza. Ali, to telo koliko god "muljalo" oko novca, poreza i korupcije, radi pravu stvar kada forsira mlađe kategorije i miluje svoje talente, što je jedini put ka stvaranju sile kakva Španija danas jeste.

A Srbija? Uh, koliko smo samo daleko od toga. Moram priznati, zabolelo je uočiti tu razliku, baš kao i spoznaja nemoći dok gledaš druge kako igraju fudbal.

Moraćemo da se okrenemo onima sa kojma možemo da "pikamo bubamaru". Sada je jasno: Švajcarska u Cirihu (15. novembra) i Danska u Leskovcu (18. novembra) daće nam odgovor da li je A divizija zaista naš nivo.