"Da mogu da vratim – nikada ne bih otišao iz Partizana, kriv sam što se nisam vratio"

Postoje igrači koji kroz Partizan prođu, ostave trag i nastave dalje. A postoje i oni za koje se čini da deo njih zauvek ostane u Humskoj. Među takvima je definitivno Žulijano Roberto Antonelo, navijačima crno-belih mnogo poznatiji kao Žuka.

Brazilac je u Beogradu proveo period koji i danas opisuje kao najlepši deo svoje karijere. Posebno mesto u njegovim uspomenama zauzima večiti derbi i pogodak koji je postigao uprkos tome što je igrao sa povređenom rukom.

Za Žuku dilema nije postojala. Derbi se, jednostavno, nije propuštao.

"Da li zaista misliš da bih propustio derbi? Šta je ruka, bre? Ionako mi ničemu ne služi. A doktor mi je rekao da ne mogu da igram. Sećam se svega kao da je bilo juče. Tošić je uzeo loptu i dodao mi, a ja levom šutnuo. Pa je ništa ne radim levom! Kako li sam to dao... Znači da je zapisano u zvezdama. To ne može da se objasni. Taj osećaj se ne zaboravlja. Postigao sam gol na derbiju, a ja ne postižem mnogo golova. Najveći gol u mojoj karijeri. Broj 1. Najvažniji", rekao je Brazilac za "Meridian sport".

Iako je od njegovog boravka u Partizanu prošlo mnogo godina, emocija prema klubu nije nestala. Naprotiv, Žuka sa posebnom toplinom govori o generaciji sa kojom je delio svlačionicu.

Nije bilo velikih zvezda koje su se izdvajale od ostalih. Postojao je kolektiv u kojem je svaki igrač bio spreman da se bori za svaku loptu, a upravo takav odnos prema dresu doneo im je poštovanje navijača.

"Uvek ću to pričati: najlepši period u karijeri. Bio sam presrećan. Pobeđivali smo. Bilo je to vreme dobrih igrača, mladih koji su prodavani. Svi smo išli u istom smeru i zaslužili dobro koje nam se posle desilo. Strašno smo se borili na putu ka ciljevima, a sve smo radili bez ljubomore i sujete. Nismo imali velike zvezde u timu. Za svaku loptu smo se tukli, na svakom treningu. Naši treninzi su bili naše utakmice. Ubijali smo jedni druge. Srbi su nas zbog toga poštovali. To je bio naš identitet. I siguran sam da su nas baš zbog toga navijači mnogo voleli. Osećao sam to".

Kada danas pogleda unazad, Žuka ne krije da bi neke odluke doneo drugačije. Posle Partizana je karijeru nastavio u Deportivu iz La Korunje, ali odlazak iz Beograda ostao je nešto zbog čega i dalje žali.

Još više ga boli činjenica da se u crno-beli dres nikada nije vratio.

"Potpisao sam posle za Korunju, bilo je sjajno. Ali, da mogu da vratim vreme – nikada ne bih otišao iz Partizana. Kriv sam i što se nikada više nisam vratio u Partizan. To je moja najveća greška. Zamišljam kako bi bilo".

Ipak, postoji nešto što Žuka još nije precrtao sa svoje liste želja. Ponovni dolazak u Beograd i poseta Partizanovim utakmicama.

Ne kao bivši fudbaler koji mora da bude u centru pažnje, već kao običan navijač. Želi da na utakmicu povede svoju decu i da im pokaže zbog čega je odnos između Partizana i njegovih navijača nešto što se teško može objasniti nekome ko to nije doživeo.

"Ja sam jednostavan čovek. Možda ću tiho ušetati među navijače i niko me neće prepoznati. Bio bih srećan. Možda ću se pojaviti sam… Ne, neću sam, sa decom. Želim da oni vide šta znače Partizanovi navijači. Da oni osete ono što sam ja osećao. Doći ću diskretno, niko neće znati".