"Ne plaćaju igrače, a šta je sa onih 80 ljudi zaposlenih na stadionu?"

Vermezovića je predvodio Partizan i kao kapiten i kao trener.

Kao igrač je predvodio generaciju koja je 1989. osvojila Kup Jugoslavije posle 32 godine čekanja, dok je na klupi, posebno u prvom mandatu, bio impresivan, jer je bio prvak države bez poraza.

Ta generacija crno-belih je učinila da Parizan bude prvi srpski tim koji je prezimeo na međunarodnoj sceni (Kup UEFA 2004/2005).

Danas je Partizan daleko od tog evropskog nivoa.

"Danas Zvezda kupi sve, takav je sad raspored snaga, naši klinci sad svi idu u Zvezdu, ne znam koji je razlog. Partizan u takvoj situaciji mora ponovo da napravi kult, kao što je učinio Atletik Bilbao napravivši da u njemu igraju samo Baski, oni su baš ekstremi. Ako se oslanjamo na našu decu, ali ko sa decom spava, kakav se budi? Kad sam 2004. došao u prvi tim iz Teleoptika zajedno sa mnom je krenulo deseta-petnaest igrača, s tim da sam imao pored sebe Nenada Bjekovića koji je svaku moju ideju prihvatao. Od starijih smo imali Batu Mirkovića, Ivicu Kralja, Ivana Tomića, Adija Nađa, kasnije Dragan Ćirića. Dakle, petoricu matorih igrača koji su, kad bi deca počela da divljaju na terenu, znali kako da reaguju.  Da nije bilo Bate, Rnić, Đorđević i Emeghara ne bi postali igrači", rekao je, između ostalog, Vladimir Vermezović u emisiji "Nismo od juče" emitovanoj na Jutjub kanalu FK Partizan.

"Šefe, može li do tri?"

Pedja Milosavljevic / STARSPORT

Popularni Čika Crni podelio je sa javnosti i nekoliko anegdota iz svog vremena na klupi Partizana.

"Posle Biće Mladinića ili Tome Kaloperovića sam prvi trener koji je odveo ekipu na pripreme u snegu. Tara, trim staza, idealna za zimske pripreme. Pred doček srpske Nove godine rekao sa Marku Vjetroviću da rezerviše Ajriš pab na Zlatiboru, kako bi se ekipa provela to veče. Momcima ništa nisam pričao, sve dok posle večere nisam saopštio Saši Iliću, kao kapitenu, da odu u zakupljen lokal i da imaju vremena do jedan sat iza ponoći. Uz napomenu da je ujutru u devet časova trčanje na trim stazi, a da će biti merenje pre početka treninga. U jedan iza ponoći mi zvoni telefon, na displeju piše Adi Nađ. Kaže: 'Šefko, ovde se malo zaletelo, možemo li da ostanemo do dva?' Kažem da nije problem, ali da je trening u devet. U dva me zove ponovo Nađ: 'Može li do tri?' Ni to nije bio problem. Eto ih u četiri u hotelu. Ujutru, pre doručka, svi mamurni dok im se vadila krv, ali na trim stazi, za dva sata koliko je trajalo trčanje, reč nisu progovorili, iako su bili izloženi naporu po ledu i snegu. Kad je kondicioni trener Dejan Ilić očitao rezultate bio je zapanjen: 'Vlado, ne možeš da veruješ, ovo je bio najbolji trening za dve godine koliko merimo rezultate, svi su bili u zoni u kojoj je trebalo da se nađu'. Onda sam se ja našao u problemu, ako im to saopštim biće: 'Šefe, pogledaj kakvi su rezultati, kad se vratimo za Beograd, idemo malo na splavove'. Onda sam im dozvolio da na letnje pripreme povedu supruge i devojke, ali da oni sami plaćaju sobe za njih".

Dok jedni pamte Vermezovića po pomenutom prvom evropskom proleću, drugi mu nikad neće zaboraviti Artmediju i propušten već viđen plasman u Ligu šampiona.

"Nemamo para"

Srdjan Stevanovic/Starsport.rs ©

"Nisam mogao da skupim pet izvođača penala. Niko nije hteo da puca, javili su se samo Simon Vukčević i Pjer Boja. Kasnije je Bjer izjavio da sam ga naterao da šutira, što je laž. Znam da sam pitao Nešu Brnovića da li bi on šutirao, a da je uzvratio: 'Ja ne bih, ne šutiram penale'. Na kraju je baš Brnović bio šesti izvođač i promašio je. Nikad posle toga nisam dozvoljavao igračima da sami odlučuju, jer sam želeo da skinem odgovornost sa njih. Protiv Artmedije sam im navali breme odgovornosti, ali nisam imao nekog da mi to kaže. Teško mi je pala eliminacija, predstavljalo je snažan udarac".

A za mnoge je još bolniji bio debakl protiv anonimnog Makabija iz Petah Tikve – 2:5 usred Beograda.

"To mi je najteže palo, jer nisam imao nikakvo rešenje, nisam znao šta se dešava, neki igrači me nisu poslušali šta da rade. Kod nas su uvek teorije zavere, te kladionice, te ovo, te ono, svi su bili generali posle bitke, a jedini sam ja preuzeo odgovornost".

"Zaboravili smo 'male' ljude"

Iz drugog mandata Vermezović posebno pamti gostovanje Interu kada je otkriveno u kakvim okolnostima "žive" crno-beli.

"Pred svaku utakmicu imali smo lagano razgibavanje, ali računao sam da smo došli u centar svetske mode, u Milanu, zato sam pozvao Saleta Ilića i rekao mu da nema trening, nego da se jutro iskoristi da igrači odu u šoping, da prošetaju gradom, popiju kapućino. Posle deset minuta se vratio i kaže mi: 'Mi ne bismo u grad, nemamo para, nismo primili plate, nije bilo ni premija, igrači nemaju pare da otvore mini bar u sobama'. To je bila 2012. godina, a mi pričamo o krizi Partizana 2026. To je krenulo mnogo ranije, samo se dobro krilo".

Nisu bili pogođeni samo fudbaleri..

"Dođe mi čovek koji radi na održavanju terena, nisu bile nacrtane linije za trening, pitam ga gde, a kaže mi da putuje iz Obrenovca i da mora na svakoj stanici autobusa da izađe kako bi proveravao da li će da uđe kontrola, jer mu klub nije platio markicu za prevoz. Osim toga, dve goidne nije mogao da odvede dete kod lekara, jer nije bilo pokriveno zdravstveno i socijalno osiguranje. Govorimo o tome da ne plaćaju igrače, a šta je sa onih 80 ljudi zaposlenih na stadionu i u Zemunelu. Na te 'male' ljude smo zaboravili, oni su iza scene. Nije veliki problem što igrač ne dobije 10.000 ili 15.000 evra, nego što taj radnik ne dobije 80.000 dinara! A isto voli Partizan", poentirao je Vermezović.