Niko od nas ovo nije zaslužio

Ako je i bilo onih koji su smatrali da je selidba u Leskovac dobra, bez pogovora je razuveren za 90 mučnih minuta utakmice koja je trebalo da se zove najvažnijom u godini.

Gostovanje Albanije u Srbiji, posebno nakon drona 2014. godine, samo po sebi budilo je ogromno interesovanje i naboj koji je volšebno isčezao odlukom da se meč iz Beograda preseli u Leskovac.

U ovom gradu na jugu Srbije žive i rade zaista dobri ljudi, koji vole fudbal i rado ga gledaju. I zato je jedina istina koju je selektor Stojković ponavljao da je reprezentacija, uistinu, uvek lepo dočekana u prestonici najboljeg roštilja.

Međutim, ovog puta fudbaleri su sa juga Srbije otišli "reš pečeni" i poniženi od strane nejakih Albanaca, jer ni po jednom razlogu ovakva utakmica nije smela da se izmešta iz prestonice.

Srdjan Stevanovic/Starsport

Reprezentacija je "oteta" od najvećeg broja navijača, istih onih koji su pre mesec dana pozivali i ujedno najavili Piksijev odlazak. Da se on i desio posle debakla od Engleske, možda bi bezbolnije bilo da se ostane na "Marakani" i sa novim selektorom, uz grmljavinu 40.000 navijača, izbegne jedan od najbolnijih, ako ne i najbolniji poraz ikada.

Ovako, dobili smo najblaže rečeno pozorišnu atmosferu, bez ikakvog navijanja. U pojedinim momentima čak je bilo neprijatno u gluvoj tišini, gde se bez problema čuju instrukcije Silvinja sa klupe, razgovori igrača na terenu, pa čak i sudijske odluke koje je obrazlagao Ištvan Kovač.

"Izgledalo je kao da igramo u Albaniji", rekao je posle meča Elseid Hisaj.

Kivan na navijače bio je i krilni fudbaler Srbije Filip Kostić.

"Ambijent u Leskovcu bio je daleko od onog u Tirani. I teren je bio težak, ali nema izgovora. Ambijent jako loš. Čuli smo dosta negativnih stvari sa tribina. To mora da se menja. Mi imamo jednu reprezentaciju za koju moramo da navijamo i da je volimo", rekao je Kostić novinarima u Leskovcu.

Pedja Milosavljevic / STARSPORT

Gledali smo se među sobom dok je jeza ulazila pod kožu od parajuće tišine, a očigledno se to sve odrazilo i na fudbalere Srbije koji su bili potpuno bez emocije, a koja je bila nužna da se ovakav meč iznese na pravi način.

Znali smo i pre da srpski navijači nikada nisu umeli organizovano da navijaju, ali je ovo bilo ispod svakog dosadašnjeg nivoa. I to se mora reći.

Novinarsku ložu delili smo sa kolegama iz Albanije koje su u najvećem broju bile korektne, slaveći svoj gol i pobedu onako kako bismo i mi, samo da smo umeli da ga damo.

Jedini koji je preterao jeste snimatelj koji je nakon poslednjeg sudijskog zvižduka skinuo jaknu i obukao dres Albanije, na šta su reagovali srpski navijači u blizini, a potom i policija.

Kao utisak sa lica mesta izdvojio se i panično rigorozan pretres na ulazima, gde su pripadnici obezbeđenja do te mere bili zastrašeni, da su čak oduzimali olovke novinarima, pa i žvake, a čak su se početne instrukcije odnosile i na punjače za laptop i stalke za kamere.

Srećom po radni inventar mnogih od nas, uspeli smo da ubedimo redare da kabl sa adapterom nećemo koristiti za nekakav zločin, već isključivo za obavljanje posla.

Celokupan paket – poraz od Albanije, verovatni ostanak bez Mundijala, odlazak selektora, neplanirano spasavanje punjača i jezivo mučna atmosfera – navode na zaključak da niko od nas ovo nije zaslužio. Ni igrači, treneri, novinari, a pogotovo navijači.

Pa čak i da jesmo, barem to nije moralo da bude na ovakav način.