Zatvorski čuvar stiže u Humsku: "Odmalena navijam za Partizan!"

Iskusni vezista, koji ima crnogorsko poreklo, pošto je porodično vezan za Petnjicu, je neko ko je utkan u uspon narednog rivala crno-belih, s obzirom da je do sada odigrao za taj klub 191 utakmicu, postigao 52 gola i dodao 24 asistencije.

Uspela je Una Štrasen da preskoči u prvu prepreku u vidu La Fjorite iz San Marina, a voljom žreba je odlučeno da u drugom kolu kvalifikacija za Ligu konferencije ide na Partizan.

Povodom toga, Agović je govorio za B92.sport gde se osvrnuo na predstojeći susret sa crno-belima, otkrio neke zanimljivosti o sebi, a pričao je i o napretku fudbala u Luksemburgu, kao i poslu kojim se bavi mimo ovog sporta.

"Prošli smo taj prvi krug protiv La Fjorite. Hajde da kažemo da su oni nešto slabija ekipa, ali ja uvek ponavljam – Evropa je to, nikoga nije lako dobiti, a nama je to pošlo za rukom bez primljenog gola. A što se tiče Partizana... Baš sam sedeo sa bratom i prijateljem pre izvlačenja i u inat njima rekao: „Daj ispunite nam želju da padne Partizan, pa da idemo u Beograd!“ I upravo se to i desilo. Za mene i moju porodicu nije moglo bolje. Odmalena navijamo za Partizan, nosili smo crno-bele dresove kao klinci, otac je oduvek bio vatreni navijač. Dolazi mi i rodbina iz Crne Gore da gleda utakmicu, tako da je ovo za nas pun pogodak", počela je "desetka" Une Štrasen razgovor za naš portal.

Nažalost, neće na teren sa Edisom istrčati i njegov brat blizanac Denis, koji je završio igračku karijeru na kraju prošle sezone.

"Jedino mi je krivo što moj brat Denis neće biti sa mnom na terenu da odigramo ovo zajedno. On je pre samo mesec dana doneo odluku da završi karijeru. To je fudbal, to je život. Da je znao da ćemo izvući Partizan, verovatno ne bi prelomio tako rano. Svi iz porodice su mu govorili da se aktivira i vrati, ali on za mesec dana očekuje rođenje sina, već ima ćerkicu, a mi smo pripreme počeli pre mesec i po dana. Ne bi bio spreman, imao je pre nekoliko godina i tešku povredu kolena, tako da je njegova odluka definitivna – želi da se posveti porodici i uživa u slobodnom vremenu."

Partizan je remijem protiv Zemuna otvorio novu sezonu, pa u poljuljanom raspoloženju dočekuju dvomeč sa UNA Štrasenom.

"Gledao sam utakmicu, a već smo sa stručnim štabom radili detaljnu analizu. Partizan ima veoma dobru ekipu, tu nema priče. Naravno, to nije onaj tim od pre nekoliko godina, dosta je tu mladih i talentovanih igrača, ali svesni smo gde dolazimo. To što su odigrali nerešeno nama ne ide potpuno u prilog. Video sam snimak gde su im navijači nakon meča „očitali lekciju“. Zbog toga verujem da će biti maksimalno motivisani, agresivni i borbeni od prvog minuta kako bi se iskupili."

Gerry Schmit / imago sportfotodienst / Profimedia

S obzirom da će u četvrtak biti prva utakmica u Humskoj po povratku Saše Ilića u Partizan, nema sumnje da će stadion biti poprilično ispunjen.

"Iskreno se nadam da će stadion biti pun, jer se fudbal igra upravo zbog takvog ambijenta. Šta ima lepše za jednog igrača? Pogotovo za mene i mog rođaka koji smo odavde i koji osećamo taj klub. Za nas je ovo apsolutni vrhunac, hajlajt karijere. Ja sam sa Dudelanžom igrao grupnu fazu Lige Evrope protiv Milana, Sevilje, Betisa i Olimpijakosa, ali ovo sa Partizanom je za mene nešto posebno, ima specifičnu emotivnu težinu. Mi u Luksemburgu nismo navikli na takvu publiku, ovde ljudi radije idu da gledaju Bundesligu preko granice", rekao je Agović i dodao da su saigrači upoznati sa atmosferom koja ih čeka u Beogradu:

"Sve znaju, verujte mi. Još dok smo igrali prvu rundu, uveliko smo pričali o tome. Svi momci prate fudbal, gledali su snimke navijanja i svesni su kakva atmosfera vlada u Beogradu, kako na stadionu, tako i u košarkaškoj hali. Mi koji smo naši smo navikli na taj mentalitet i za nas to nije iznenađenje, ali je svakako motiv više. Mislim da je cela ekipa spremna za ono što nas čeka."

Naglasio je iskusni vezista da se radi o velikom navijaču Partizana, ali do sada nije užibo gledao utakmice fudbalske i košarkaške sekcije crno-belih.

"Nažalost, nikada nisam imao priliku da uživo gledam meč na stadionu JNA. U Beogradu sam bio svega jednom u životu, i to uglavnom u prolazu, tako da mi se kockice nikada nisu poklopile. Sa druge strane, fanatično pratim sve, a pogotovo KK Partizan, to ne propuštam. Zato će ovaj izlazak na teren u Humskoj za mene imati istorijski značaj."

Agović i njegovi saigrači ulaze rasterećni u meč, što potencijalno može da proizvede iznenađenje, iako se zna da je Partizan ogroman favorit u dvomeču.

"To je naš ogroman plus. Mi zaista nemamo šta da izgubimo, sav pritisak je na leđima Partizana. Oni imaju imperativ prolaza, javnost i navijače koji traže rezultat, dok mi dolazimo da odigramo najbolji mogući fudbal. Izaći ćemo na teren bez panike, bez straha i stresa, pa šta nam Bog da."

Probao je 33-godišnji fudbaler da približi kvalitete svoje ekipe, i objasnio na koga bi publika trebala da obrati pažnju.

"Imamo veoma iskusnu ekipu. Nekoliko igrača je sa mnom igralo onu istorijsku Ligu Evrope sa Dudelanžom, a imamo i dosta internacionalaca koji su nastupali na ozbiljnom nivou u jačim ligama. Ta uigranost, kohezija i iskustvo su naša najveća snaga. Na klupi imamo trenera Francuza koji je taktički besprekoran i uvek ima jasan plan. Ako moram da izdvojim jednog igrača, to je naš napadač Nikolas Perez. Čovek ima 35 godina, ali ne prestaje da rešeta mreže. Njemu ne trebaju dve šanse da postigne gol, izuzetno je opasan."

Počeo je Agović kao ofanzivni vezista, ali u poslednje vreme ga gledamo kao štopera, sa brojem 10 na leđima.. Objasnio je kako je došlo do toga.

"Igrao sam sve pozicije. Kod prošlog i trenutnog trenera sam igrao štopera kada bi zatrebalo, ali sada sam u potpunosti štoper. Trener smatra da mi ta pozicija skroz odgovara, zato što sam brz, stabilan u duelima, imam dobru igru i glavom. Tražio je od mene da kreiram iz poslednje linije igru i da preuzima odgovornost kada imam loptu u nogama."

Edis je sa svojim bratom igrao u svim mlađim selekcijama Luksemburga. gde se njihov otac preselio pre skoro 40 godina. Stigli su do mlade reprezentacije, ali poziv u A selekciju nikada nije došao. Sa druge strane, Crna Gora ih je jednom pozvala, međutim, nije se baš ni najbolje ponela prema njima dvojici.

"Rođeni smo u Luksemburgu, ali imamo i crnogorsko državljanstvo. Moj brat Denis je bio kapiten Luksemburga do 21 godine. U to vreme igrala se utakmica između Luksemburga i Crne Gore. Ja sam pred medijima bio iskren i rekao ono što osećam – da mi srce kuca za Crnu Goru, ali neka pobedi bolji. Tamošnji mediji su to preokrenuli, ispalo je da ja kao reprezentativac navijam protiv sopstvene zemlje i od tada nas više nikada nisu pozvali u selekciju Luksemburga", rekao je Agović i nastavio:

"Što se tiče Crne Gore, dobili smo zvaničan poziv za U21 selekciju. Međutim, Savez nam je saopštio da moramo sami da snosimo sve troškove puta i smeštaja. Otac je bio strašno izrevoltiran takvim odnosom – ako te reprezentacija želi i zove, valjda je logično da ti obezbede kartu i uslove, a ne da sve plaćaš sam. Nije stvar bila u novcu, imamo dole i dosta rodbine, već u principu i poštovanju. Otac tada nije dozvolio da idemo i tako je ta priča propala. Naravno da ostaje veliki žal, cela porodica nam je rođena dole, idemo svake godine na letovanje, pratimo redovno fudbal na Balkanu i voleli bismo da smo obukli taj dres."

Svedoci smo koliko je reprezentacija Luksemburga napredovala poslednjih godina, što se i odrazila i na kvalitet domaćeg fudbala. Ipak, i pored svega toga, igrači mahom moraju da imaju još jedan posao kako bi imali normalnu zaradu.

"Fudbal je u poslednjih desetak godina neverovatno napredovao, kako liga, tako i reprezentacija. Kada uporedim luksemburšku ligu sa crnogorskom, naša je trenutno mnogo jača. Kada pogledate mlađe kategorije njihove reprezentacije, 80 odsto te dece već igra u inostranstvu – Nemačkoj, Francuskoj, Italiji. Što se tiče klubova, imamo dva ili tri izuzetno finansijski moćna projekta. Naš klub, Una Strasen, ubedljivo je najstabilniji u državi. Izgrađen je fantastičan novi stadion vredan 25 miliona evra, radovi se još uvek privode kraju i zato privremeno ne igramo na njemu. Postoje tri profesionalna kluba, dok je kod ostalih situacija poluprofesionalna. Kod nas u ekipi 80 odsto momaka radi redovan posao od 40 sati nedeljno, pa tek uveče dolaze na treninge. To je izuzetno naporno."

I sam Agović ima posao pored igranja fudbala.

"Radim za državu i zaposleno sam u zatvoru kao čuvar. To je siguran posao, državna plata je odlična i donosi stabilnost. Ovde u Luksemburgu bi moglo da se živi isključivo od fudbala, ali to je sve kratkog daha i dosta nestabilno. Nisu to ugovori i budžeti kakve imaju večiti rivali na Balkanu. Da zarađujemo milione kao igrači Zvezde ili Partizana, priča bi bila drugačija, ali sa primanjima od oko 50 hiljada godišnje od fudbala, morate misliti na budućnost i imati stabilan posao sa strane."

Brat Denis je okačio kopačke o klin, a videćemo koliko će iskusni vezista još igrati fudbal. Za sada deluje sigurno - teško ćemo ga posle toga videti pored terena u trenerskom odelu.

"Iskreno, prvobitni plan je bio da završim karijeru zajedno sa bratom. Blizanci smo, zajedno smo počeli i logično je bilo da u isto vreme stavimo tačku. Ipak, prelomio sam da odigram još ovu evropsku epizodu, a onda su me ljudi iz uprave kluba ubedili da produžimo saradnju i pomognem ekipi i dalje. Igraću dokle god me zdravlje služi i dok se dobro osećam na terenu. Što se tiče trenerskog posla – ne privlači me to. Imam svoj primarni državni posao koji mi obezbeđuje egzistenciju, a kada završim sa igranjem, želim da se potpuno posvetim porodici, putovanjima i odmoru. Želim da konačno imam slobodu i vreme za sebe", zaključio je Agović u javljanju za naš portal.