Glava je na ramenima, ali kruna više nije tu

Bez želje da likujemo, to je bilo ono što smo predvideli u utorak ujutru u najavnom tekstu za četvrtfinale Lige šampiona.

Iako je bilo dosta komentara koji se nisu složili sa predikcijom "pada kralja" (što je svakako legitimno), oni koji su umeli to da vide, mogli su da predosete kakva noć čeka Real u Londonu.

Svesni smo bili, još kako, da je "kraljevski klub" umeo da "pokrade" timove u godinama za nama i odnese im pred nosom pobedu u utakmici u kojoj je bio na konopcima, gotovo bez nade.

Zaličilo je posle prvih 45 minuta da bi, po ko zna koji put, Madriđani mogli da urade isto to. Da makar prežive London, pa da u Madridu uz sve dozvoljene i nedozvoljene radnje, ipak, prođu dalje.

Ali, baš ništa nije moglo da spase onako bled Real protiv ovako moćnog Arsenala.

Posebno ne sa onako brutalnim "đuladima" koje je slao Deklan Rajs iz svog razornog "topa".

Zbog njih su se čak i njegovi saigrači u neverici hvatali za glavu.

Šta si to uradio, Deklane?!

Ni oprobana taktika Karla Ančelotija koja mu je do sada "milion" puta donosila pobede iz podređenog položaja. Ni neverovatno raspoloženi Tibo Kurtoa. Pa ni pomoć sudije u prvom poluvremenu kada nije dodelio penal zbog igranja rukom Raula Asensija.

Nije bilo spasa.

Rajsovi slobodnjaci su posebna priča i zaslužuju izuzetnu pažnju, ali ako ćemo iskreno, oni govore sami za sebe i svaka dodatna reč napisana o njima – suvišna je. 

Ove lepotice treba samo gledati iznova i iznova. Na "repeat".

Kada se zasitimo Rajsovih majstorija (da li je to uopšte moguće?), možemo, recimo, da spomenemo Arsenalovog 18-godišnjaka Majls Luis-Skelija.

Tinejdžera koji je protiv jednog Real Madrida imao 100 odsto uspešnih startova, 100 odsto kompletiranih driblinga, 95 odsto preciznih dodavanja, dva ključna i jedno koje je Merino pretvorio u asistenciju.

Ili da navedemo Mikela Artetu i njegovu pripremu utakmice za doktorsku disertaciju, zbog čega je Vinisijus izgledao kao da nije dobio vizu za ulazak u Englesku.

Kandidat za "Zlatnu loptu" (setićemo se koliko je plakao za njom prošle godine) utakmicu je završio bez ijednog šuta, driblinga, ključnog dodavanja, niti prodora.

Samim tim i nula golova i asistencija.

Zašto ne spomenuti i partiju života Tomasa Partija, magičan šut finalnog "dželata" Mikela Merina ili možda i najboljeg golmana današnjice Davida Raju.

Da nije "skinuo" zicer Kilijanu Mbapeu u 31. minutu, verovatno bismo sada opet pisali o Realovom podvigu, novom provlačenju i aktivnom rezultatu za odlazak u polufinale.

Svakako najveće lovorike idu Mikelu Arteti, toliko osporavanoj "senci" i učeniku Pepa Gvardiole, kome nikako da se posreći da nagradi posao koji radi osvajanjem nekog trofeja.

Šta na duge staze nije uspeo u šampionskoj trci u Premijer ligi, Arteta je naplatio prethodne večeri u Ligi šampiona, iako mu i dalje fali još "kockica" za potpuno sklapanje tima.

Ovih 11 koje je izabrao za londonski okršaj odigrali su najbolje što umeju i, nije fraza, onda kada je bilo najpotrebnije.

Kada se takav dobro "našpanovan" tim, sa nekoliko istorijskih partija svojih igrača, suprotstavi totalno indisponiranom rivalu, pa makar se on zvao i Real Madrid – debakl je neminovnost.

Previše puta je Real ove sezone bio deklasiran da bismo smatrali ovo slučajnošću: 0:4 i 2:5 protiv Barselone, 1:3 od Milana, 0:2 od Liverpula, a sada i 0:3 protiv Arsenala.

Koliko još "crvenih zastavica" je potrebno da se shvati da je "kralj" na samrti i da mu je ovog puta, ipak, vladavini došao kraj.

Naravno da nećemo nasesti i do kraja poverovati da je mrtav i da mu nema spasa. Za to ćemo sačekati revanš.

Glava možda jeste još uvek na ramenima, samo što kruna više nije tu.

Ali kada jedan "vladar" doživi niske uvrede kao što jeste u utorak uveče, onda znamo "koliko je sati".

"Da li je ovo prerušeni Totenhem?", šaljivo su upitali navijači Arsenala igrače Reala, uvredivši tako i njih, ali i svog najvećeg "ostrvskog" rivala.

Niže od toga, definitivno, nije moglo.