Najviši kamp na najvišoj planini na svetu Mont Everestu prepun je smeća za čije će čišćenje trebati godine, prema rečima šerpasa Ang Babua koji je ove godine predvodio tim koji je čistio smeće i uklanjao leševe u blizini vrha.
Samo tokom ove penjacke sezone na Everestu koja je trajala od marta do maja tim sastavljen od vojnika i lokalnih šerpasa i finansiran od strane nepalske vlade je uklonio čak 11 tona smeća, četiri tela i jedan kostur.
Ang Babu kaže da bi na poslednjem odmorištu za planinare pre nego što stignu na vrh Mont Everesta i koji se nalazi u takozvanoj "zoni smrti" na visini od 7,906 metara, moglo biti čak još 40-50 tona smeća.
"Smeće koje se tamo nalazi je uglavnom od starih šatora, nešto ambalaže za hranu, boca sa kiseonikom i užadi koji se koriste za penjanje i vezivanje šatora", rekao je on i dodao da je smeće zamrznuto tamo.
Od kada je vrh Mont Everesta prvi put osvojen 1953. godine, oko 12.000 planinara se popelo na njega, a mnogi su ostavili smeće.
Poslednjih godina, vlada Nepala zahteva da penjači vrate svoje đubre ili u protivnom plaćaju visoke novčane kazne, što je zajedno sa povećanom svešću penjača o životnoj sredini, značajno smanjilo količinu smeća koja ostaje na Everestu. Međutim, to nije bio slučaj ranijih decenija.
"Većina smeća je ostala iz starijih ekspedicija", rekao je Ang Babu. Prema njegovim rečima razlog zašto su planinari ostavljali tolike količine đubreta je zato što "na toj velikoj nadmorskoj visini život je veoma težak i kiseonika je veoma malo. Tako da su penjači i njihovi pomagači šerpasi više fokusirani na spasavanje sebe".
Šerpasi u timu sakupljali su smeće i tela sa viših nadmorskih visina, dok su vojnici nedeljama radili na nižim visinama i području baznog kampa tokom sezone penjanja, kada su vremenski uslovi povoljniji.
Ang Babu je rekao da je vreme predstavljalo veliki izazov za njihov rad u oblasti poslednjeg kampa koji se zove Južni prevoj, gde je nivo kiseonika oko jedne trećine normalne količine, a vetrovi mogu brzo da pređu u mećave i vladaju veoma niske temperature.
Iskopavanje smeća je takođe veliki zadatak, jer je ono zaleđeno u ledu i razbijanje tih blokova nije lako.
Bilo je potrebno dva dana da se iskopa jedno telo u blizini Južnog prevoja koje je bilo zamrznuto u stojećem položaju duboko u ledu. Drugo telo je bilo mnogo više na 8.400 metara i bilo je potrebno 18 sati da se odvuče do nižeg kampa, gde ga je pokupio helikopter.
Tela su prebačena u Univerzitetsku bolnicu Tribuvan u Katmanduu radi identifikacije.
