Grad iz kamena koji je bio "nacionalna sramota": Danas je raj za turiste i Holivud VIDEO

Matera je svakako mnogo više od holivudske kulise – jer ume da se nasmeši i pesniku. 

U Materu stižemo sa severa. Italijanska čizma se tu razdvaja na Apuliju i Kalabriju. Obućar bi rekao da se upravo na tom mestu bočni deo gornjišta, dela koji pokriva unutrašnju stranu stopala, spaja sa zadnjim petnim delom.  Matera se nalazi u brdima unutrašnjosti, malo iznad same obale – đona italijanske čizme. Ako izuzmemo Kataniju na Siciliji – ostrvu koje je svet za sebe –  u Italiji nisam bio južnije.

Matera se smestila na ivici klisure koju je reka Gravina milionima godina dubila kroz krečnjačke stene.

Autobus se zaustavlja u blizini železničke stanice. Dan već miriše na vrelu prašinu. Ne želimo da gubimo vreme, pred nama je jedan od najzanimljivijih gradova Italije. Silazimo blagom nizbrdicom prema glavnom trgu. Tako nam kaže karta koju smo nabavili pre polaska. I onda se pred nama otvori prostor – Trg Vitorio Veneto. Dobio je ime po odlučujućoj pobedi italijanskih nad austrougarskim snagama krajem Prvog svetskog rata. Trgom dominira Palata Anuncijata, građevina koja se koleba između rokokoa i baroka.

Palata ima zanimljivu istoriju. U 18. veku je služila kao ženski dominikanski samostan. Kada je manastir zapusteo, tu se smestila matična služba, pa gradski sud i državna škola. Zanimljivo je da je crkva u unutrašnjem dvorištu palate kasnije pretvorena u bioskopsku i pozorišnu salu. Nakon velike restauracije 1997. godine, palata je postala biblioteka, četvrta po broju knjiga u celoj Italiji. Tu se čuva preko 250.000 svezaka, među njima je i antička zbirka.

Ali ovamo nismo došli zbog baroknih zdanja, već zbog pećina. Kada stojite na ovom trgu, znamenitosti se zapravo nalaze ispod vaših stopala, jer tu počinje Sasi, istorijsko jezgro grada.  Stepenicama se silazi u Palombaro lungo, džinovsku podzemnu cisternu, koju zovu i Vodena katedrala. Izgrađena je u 19. veku, visoka je 16 metara i mogla je da primi oko pet miliona litara vode. Tu se zapravo ulazi u u Podzemnu Materu, lavirint pećina, ostataka kuća, utvrđenja.

Nas je privukao Vidikovac Luiđi Gerikio na istočnoj ivici trga. Prolazimo ispod lukova – taj vidikovac često zovu Tri luka – da bismo izašli na balkon. To je trenutak kada nastaje čuđenje pomešano sa divljenjem.  Pred nama se otvara  panorama četvrti Saso Barizano, sa  brdom Čivita na kojem je katedrala.

Pitam se ko je bio Luiđi Gerikio. Internet zna sve: On je jedan od najznačajnijih i najpopularnijih italijanskih slikara 20. veka. Poreklom je iz Matere. Kažu da je ovekovečio dušu, siromaštvo, rad i tradiciju naroda sa italijanskog juga.  Poznati slikar Renato Gutuzo opisao ga je kao „jednog od poslednjih slikara seljačke i napaćene Italije“.

Lepo je da su mu se sugrađani odužili, nazvavši ovo mesto njegovim imenom.

Put u Sasi

Hodamo jednom od glavnih gradskih ulica.  Zastali smo da bismo predahnuli u hladu nacionalnog muzeja. Odmah do njega je još jedan vidikovac. Opet čudesan prizor. Kuće uklesane u stene, zasele jedne drugima na krovove. Ulazi u pećinske odaje. Stepeništa. Prolazi. Zvonici.

Vraćamo se u hlad muzejskog stepeništa. Za silazak u Sasi, koji su hroničari pre mene opisali kao silazak u Danteov pakao, trebaće snage. Odmor koristim da se preslišam. Šta znam o mestu na kojem se nalazim?

Istorija Matere je priča o jednom od najstarijih neprekidno naseljenih gradova na svetu. Grad je prešao put od praistorijskog skloništa, preko „nacionalne sramote“ Italije, pa sve do evropske kulturne prestonice. Pre više od 9.000 godina  rani stanovnici otkrili su da je krečnjak mek i lak za klesanje, što je omogućilo širenje pećinskog sistema. Tokom antike, područje je bilo pod uticajem grčkih kolonija iz južne Italije.

Posmatram ulicu ispred muzeja. Lep dan na jugu Italije. Spokoj. Nigde burne istorije.

Ulica je nazvana po čoveku koji se zvao Domeniko Ridola. Bio je ugledni italijanski lekar, arheolog i političar druge polovine 19. i početka 20. veka. Smatra se čovekom koji je presudno uticao na istraživanje prošlosti Matere. A prošlost je duboka kao bunar.

Grad zvanično osniva rimski konzul Lucije Cecilije Metel 251. godine pre Hrista pod imenom Meteola. To je koren današnjeg imena grada. U 8. veku iz Vizantije stižu monasi vasilijanci koji pretvaraju pećine u bogato oslikane podzemne crkve. U 11. veku Materu osvajaju Normani, grad dobija na značaju i doživljava privredni uspon. Izgrađuju se prve zidine izvan pećinskih četvrti, a u 13. veku na uzvišenju Čivita podiže se Katedrala.

Upravo tamo, na drugo brdo, valja nam se uspeti. Ali prvo moramo da siđemo dole, u grotlo najstarijih slojeva naselja.

Spuštamo se sokacima i stepenicama, prolazeći pored ulaza u kuće koji su zapravo – ulazi u pećine. Od 15. veka stanovnici klešu stene sve dublje, a iskopani materijal koriste za izgradnju fasada ispred samih pećina. Svako pročelje u ovom kraju iza sebe krije pećinu. Kada je Matera 1806. godine izgubila status prestonice regije, grad je počeo ekonomski da propada. Broj stanovnika u pećinama naglo je porastao, a higijenski uslovi su postali katastrofalni. Do sredine 20. veka, tu je živelo oko 15.000 ljudi.

Stanovali često zajedno sa stokom, magarcima, konjima, svinjama. Bez tekuće vode, struje i kanalizacije, harale su bolesti poput malarije, a smrtnost dece iznosila je čak 50 odsto.

Na ovom mestu valja se setiti italijanskog pisca, lekara i slikara Karla Levija. Njegov autobiografski roman „Hristos se zaustavio u Eboliju“ objavljen  je 1945. U knjizi su opisana njegova iskustva za vreme Musolinijeve vladavine  i dvogodišnje internacije  u zabačenim selima ove pokrajine zbog antifašističkog delovanja. Posebno je poznat surovo realističan opis Matere i njenih pećinskih naselja. U jednom od najpotresnijih delova, Levi opisuje decu u pećinama: „Znao sam da ih ima ovde dole: ali videti ih tako, u prljavštini i bedi, druga je stvar. I muve su se spuštale na oči, a činilo se da ih oni ne osećaju na svojim licima naboranim kao u staraca i skeletnim od gladi: kosa puna vaši i krasti. Žene mršave sa pothranjenim i prljavim dojenčadima prikačenim za uvele dojke, činilo se da sam usred grada pogođenog kugom.“

Turistima je danas omogućen ulaz u rekonstruisane pećinske stanove. Jedan od njih je Kaza grota, pećina u kojoj ovakvi opisi dobijaju boju i miris.

Nema ovde više ni Levija. Ni ljudi. Ni njihove stoke. Ostale su kulise. Oni koji smatraju da književnost nema sudbonosni uticaj verovatno su u pravu. Ali izuzeci su mogući. Levijeva knjiga je u naslovu konstatovala da se Hrist i sve što on simboliše – milosrđe, solidarnost, ljudskost, ljubav prema bližnjem – zaustavio u Eboliju, južno od Napulja, ali još uvek daleko od Matere. Italijanska vlada je 1952. godine proglasila Sasi „nacionalnom sramotom“. Donet je zakon o hitnom iseljavanju, i svi stanovnici su prebačeni u novoizgrađene, moderne četvrti Novog grada. Najstariji deo Matere je ostao sablasno pust.

Sve to je trajalo desetak godina. Najpre su izgrađena nova socijalna naselja po skandinavskom uzoru. Stanovnici su dobili besplatno ključ u ruke. Država je zazidala ulaze u većinu pećina čim bi se porodice iselile.

Hleb sa voćnim kvasom

Ljudi su otpočeli novi, zdraviji život po standardima veka. Ali su u pećinama živeli okrenuti jedni drugima na zajedničkim terasama koje su zvali vičinato. U novim zgradama ljudi su bili usamljeni i otuđeni. Nije bilo zajedničkog odlaska po vodu. Nije bilo pravog komšiluka. Naročito stariji ljudi nisu se snalazili sa  kupatilima, gasnim šporetom ili električnim instalacijama.  Nedostajale su im domaće životinje, smeštene u izdvojenim zajedničkim štalama. Postoje priče koje podsećaju na Ćopićevu Osmu ofanzivu – neki su u početku držali živinu u kadama ili palili vatru na podu dnevne sobe.

Jedan od običaja koji je nestao tokom decenije iseljavanja jeste i pripremanje hleba jedinstvenog u Italiji.

Prolazimo pored pekara koje izlažu taj nadaleko poznat hleb iz Matere. Oblikom podseća na obližnje stene kanjona reke Gravine.

Pre nego što se stavi u peć, testo se na vrhu tri puta zareže nožem – tako se obezbedi da nad hlebom bdi i Otac i Sin i Sveti Duh. Tvrda korica, žućkasta sredina i jedinstven ukus potiču od krupice durum pšenice. Ne koristi se kvasac već voćni kvas od fermentisane smokve i grožđa i izvorske vode.  

U vreme kada su hiljade seljaka živele u pećinama, porodice nisu imale sopstvene peći. Žene su mesile veću količinu testa  kod kuće, a zatim bi ga nosile u zajedničke javne peći u gradu. To nije moglo da se radi svaki dan. Hleb iz Matere može da traje od 7 do 10 dana, a velika vekne od nekoliko kilograma čak i do dve nedelje. Pritom hleb nije gubio mekoću i ukus. Pošto su stotine porodica pekle hleb u istoj javnoj peći, postojala je opasnost da se vekne pomešaju. Stoga je svaka familija imala svoj drveni pečat koji bi domaćica utisnula u testo.

Pomislim da je porodični pečat, inače osoben za privilegovane slojeve, iz teške muke našao put do najsiromašnijih među siromašnima. Danas su ovi drveni pečati popularan suvenir iz Matere.

Od mrtvog grada do holivudske kulise

Jedan od prvih pisaca izvan Italije koji je za sebe otkrio Materu, bio je američki bitnik Sid Korman. Poznati američki pesnik je tokom pedesetih godina prošlog veka  živeo godinu i po dana u Materi. Radio je kao profesor engleskog jezika. Napisao je čitavu zbirku pesama posvećenu Materi – „Čovek sa sunčane strane“ (Sun Rock Man, 1962) Njegovi stihovi su pravi spomenik oskudnom životu u sušnoj Materi. U pesmi Genius loci ostavio je stih:

"Znamo previše, ali nedovoljno da bismo doprli do temelja nekog mesta."

Ono što se desilo u docnijim decenijama nisu mogli da naslute ni Levi ni Korman. Najpre je mrtvo istorijsko jezgro Matere u filmsku kulisu pretvorio Pjer Paolo Pazolini, jedan od najvećih filmskih umetnika koje je Italija imala. Film Jevanđelje po Mateju iz 1964. je u Materi prepoznao Jerusalim kao mešavinu teškog siromaštva i sete pune svetlosti. Tako su svetske filmadžije Pazolinijevim očima prvi put zaista videle ovaj grad. Da nije bilo Pazolinijevog filmskog rukopisa ovamo ne bi došle filmske ekipe koje su snimale rimejk Ben-Hura 2016. pretvorivši grad u antički Jerusalim. Ne bi se tu ponovo ispričala biblijska priča o Mariji Magdaleni 2018.

Ali mnogo pre toga, još 2004., među ove pećine sa fasadama došao je Mel Gibson da bi snimio svoj čuveni film Stradanje Hristovo, jedan od najgledanijih filmova sa verskom temom svih vremena. Izjavio je da je obišao ceo Bliski istok i Evropu, ali kada je ugledao Materu, znao je da je to savršen Jerusalim. Grad je imao tačno onu surovost, teksturu kamena i vizuelnu starost koju je tražio. Četvrt kojom se upravo krećem, usporen žegom i mnoštvom neobičnih prizora tada je postala upečatljivi filmski Jerusalim. Raspeće Isusa na Golgoti snimljeno je na vidikovcu Murđa Timone, sa kojeg se pruža dramatičan pogled na ambis i stari grad u pozadini. Ta Gipsonova Golgota već mi je iza leđa i pogled nam je uprt u brdo ispred nas. Nešto od svakodnevne muke odlazaka stanovnika po vodu doživećemo i mi na usponu.

Ovim je sokacima Džejms Bond kojeg je glumio Danijel Krejg svojim Aston Martinom izvodio vratolomije. „Nije vreme za umiranje“ je bio projekat koji je progutao 250 miliona dolara za snimanje i dodatnih 100 miliona za globalni marketing. Kada je trebalo da bude prikazan izbila je pandemija korone. Uprkos tome, film je zaradio oko 775 miliona dolara. Nešto od tog kolača je ostalo i Materi.

Razmišljam o paradoksu – nekadašnja „nacionalna sramota“ Italije postala je globalni turistički fenomen i poželjna holivudska destinacija.

Unuci ljudi koji su sa svojom stokom delili pećinski prostor, danas te pećine preuređuju u skupe hotele pored kojih prolazim sa mešavinom radoznalosti i odbojnosti. Nije mi privlačna misao da u pećini prenoćim za cenu koja ide do 500 evra za noć. Dobro, znam da današnje luksuzne pećine imaju privatne podzemne bazene uklesane u kamen, džakuzi, podno grejanje i sisteme za kontrolu vlage. Podvodim to pod bizarne fenomene naše civilizacije.

Napredujemo uz basamake. Ponovo se pogledu otvara stara Matera, njeno lice puno ožiljaka. Gore nas čeka katedrala iz 13. veka. Podignuta je na najvišoj koti  istorijskog centra, na brdu Čivita, prirodnoj tvrđavi koja razdvaja dve pećinske četvrti: Saso Barizano i Saso Kaveozo. Sazdana je od lokalnog žutog krečnjaka u stilu apulijske romanike. Bez nje bi panorama grada bila nezamisliva.

Vreme je da se setim čoveka kojeg su savremenici zvali „Stupor Mundi“ što na latinskom otprilike znači Zaprepaštenost sveta. Unuk Fridriha I Barbarose koji je u 13. veku od oca nasledio i krunu Sicilije zvao se Fridrih II Hoenštaufen. Matera je bila njegov carski grad. On je otpočeo gradnju monumentalne katedrale na mestu starijeg benediktinskog manastira Svetog Evstahija, koji je bio zaštitnik grada.

U vreme kada su mnogi evropski kraljevi bili nepismeni, Fridrih II je bio poliglota. Govorio je i pisao na šest jezika: latinskom, italijanskom, nemačkom, francuskom, grčkom i arapskom. Na svom dvoru na Siciliji okupljao je naučnike, filozofe i pesnike svih vera.

Reformator i genije, kojeg su jedni obožavali, a drugi, poput tadašnjeg pape, čak tri puta isključivali iz crkve nazivajući ga antihristom. Matera ga pamti kao svoje svetsko čudo,  kao dobročinitelja. Blagostanje će se urušiti kada posle njegove smrti Anžujci potisnu dinastiju Hoenštaufena.

Dok silazimo ponovo ka glavnom trgu – to će trajati znatno kraće od uspona – pokušavam da sredim utiske. Ovo je jedno od najneobičnijih mesta na kojima sam bio. Setim se da je grad koji je zahvaljujući Levijevim potresnim opisima probudio savest italijanske države, 2019. bio evropska prestonica kulture. U njemu se redovno održava književni festival Matera Letteratura, koji okuplja pisce iz celog sveta na čitanjima unutar samih pećina.

Grad je doživeo neverovatne preobražaje u poslednjih hiljadu godina. Drago mi je da smo i mi celi dan koračali stazama kojima su išli i slavni i bahati i ubogi i bolesni. Počinjem da shvatam – jedna je Matera.

Đovani Paskoli jedan od najvećih italijanskih pesnika s kraja 19. veka započeo je svoju profesorsku karijeru upravo ovde. Predavao je latinski i grčki u lokalnoj gimnaziji. Ostavio je zapis koji kao da je uklesan u kamen:

"Od svih gradova u kojima sam bio, Matera je taj koji mi se najviše smeši, taj koji vidim najbolje kroz veo poezije i melanholije."

Tako je, Đovani. Nemam šta da dodam.