Milinko Pantić: Otkriću vam tajnu

Naravno, radi se o njegovom pogotku u produžetku protiv Barselone u finalu Kupa kralja pre 25 godina.

U intervjuu za španski "As" prisetio se tog momenta i iskreno priznao da do pre nekoliko meseci nije smeo da pogleda snimak sa te utakmice.

"Otkriću vam tajnu. Nikada nisam gledao snimak tog finala sve do pre nekoliko meseci, zajedno sa suprugom i ćerkama. Mučio sam se kao pas, bio sam sav znojav, bez obzira što sam znao kako će se završiti. U prvom poluvremenu nisam pipnuo loptu. Trčao sam kao pile bez glave. U drugom da. Počeo sam da igram i Krojf mi je odredio flastera koji me je svuda pratio – Rožera. Bio je to najvažniji trenutak moje karijere. I gol u produžetku", rekao je Pantić.

Način na koji ga je Radomir Antić doveo 1995. godine u Atletiko bio je šok za sve, jer je bio skoro anonimus.

"Bez tog skoro. Pre nekoliko dana mi je prijatelj poslao isečke iz španskih novina tih dana, u kojima je pisao da je Atletiko pitao koliko košta Padić iz Panioniosa. Moje prezime niko u Španiji nije znao. I onda sam došao i osvojili smo duplu krunu. To je sudbina. Uvek kažem da mi fudbal mnogo toga duguje. Nisam ostvario ni 30 odsto mogućnosti. Kao trener ni 10 odsto. Fudbal mi mnogo duguje. To je spektakularan dug. I ovo nije ni preterivanje, ni arogancija".

Prethodno, šest godina je nosio dres Partizana, a potom je otišao u Grčku, odakle se otisnuo u Atletiko.

"Iz zemlje sam otišao 1991, pre 30 godina. Ja sam stranac u Španiji, Srbiji, svuda. Čak više nego ovde. Bilo je kontakata, ali sam zainteresovan samo za Partizan, moju najveću ljubav posle supruge i ćerki. Bilo je nekih poziva iz Grčke, ali bez konkretne ponude. Imam prednost što govorim grčki. Govorim i španski, ruski, slovenske jezike, malo engleskog i francuskog".

Iz Atletika je otišao pre skoro deset godina i od tada vrata Jorgandžija kao da su mu zatvorena.

"Mislim da ne bi trebalo da je tako, mi se međusobno privlačimo. Što se mene tiče, vrata nikada nisu zatvorena niti će biti. Do kraja života ću biti zahvalan Radomiru Antiću, neka počiva u miru, Hezusu Hilu i njegovoj porodici što su me doveli u klub i dali mi šansu da igram u Španiji. Zahvalan sam i navijačima zbog načina kako su me dočekali. Postoje ciklusi u životu, momenti i nikada ne znaš šta će doneti sutra”.

"Po ceo dan gledam utakmice. Nedostaje mi posao, da budem na terenu, sa igračima, loptom. Sebe smatram psihički snažnom osobom, ali me hvataju momenti očaja. Kada vidim da sam nešto pogrešio, obučem šuškavac, odem da istrčim 10-12 kilometara i tako sklonim loše misli. Ali, nije lako. Razumem da imamo previše trenera i sada voditi ekipu je kao da dobiješ na lutriji. Imam i dalje veliko samopouzdanje, jer znam šta imam u sebi i niko ne može da mi oduzme tu iluziju", podvukao je Pantić.