Prazan Sever: Nikad nećeš biti sama? Ili ipak hoćeš?

Za Zvezdu sam između ostalog i počeo da navijam zbog Dekija Stankovića, zbog njega sam dušu, a zatim i novčanik iscedio starom dok mi njegov originalni dres nije kupio.

U tom dresu sa „desetkom“ sam svaki naredni derbi gledao zamišljajući sebe kako riljam na terenu, ponekad i grickajući nokte dok je prštalo na sredini, a da zapravo nisam siguran šta se dešava. U glavi se tokom kultnih radijskih prenosa stvarala slika kako je već šansa pred golom i kad nije, miran sam bio samo kada čujem da Dejan Ilić čuva Sašu, ređali su se golovi Pjane, Bogavca, Žige, Pantele, Burze, Milijaša, i svima je zajedničko bilo jedno – mogli su da krenu u ritualni trk ka severu gde se ne zna ko koga lomi i grli u naletu histerije. Samo na jednom derbiju to nije bilo moguće, o njemu mi je teško da mislim, a kamoli da pišem, ali osećam da moram.

Taj 140. derbi mi je po traumama u rangu Strazbura i Bordoa, samo zato što sam prisustvovao meču, ali i dalje nemam jasnu misao da li je to bila dobra odluka. Znam samo da je bila mazohistička. Računica kristalno jasna, poraz je značio gubitak titule, a bio je neminovan bez 12. igrača jer smo sami sebi dali crveni karton već na zagrevanju. „Delije“ su se držale principa kog su se držale i prethodnih godina bojkotom zbog Vaskrsa, pa je derbi ličio na sve samo ne na derbi. Danima sam se pre meča pitao kako će to izgledati, da li ima svrhe pričati kako je nebitno što će zvrjati prazan sever iako se pune dve godine zapravo pričalo o mobilizaciji i punjenju tribina kako bi ne baš respektabilan tim imao adut više. Nije imalo svrhe lomiti glavu, preostalo je samo da se kupi karta za bočnu tribinu.

Nestrpljenje me je nateralo da tog 23. aprila 2011. na istok JNA dođem skoro dva sata ranije, pa su se kroz glavu motali motivi sa prethodnog susreta (6. april) iz Kupa. U tom meču smo pobedili 1:0 i ispali, ali je sama partija bila nešto najbolje što sam od Zvezde video u poslednjih nekoliko godina do tada, pa me je bilo i briga za eliminaciju. Hrabrio sam se u razgovorima sa ortakom dok smo se prisećali kako Partizan nije prešao pola terena, kako se nije znalo odakle pre preti opasnost, pri prodorima Tošića ili Ninkova, ili kad je lopta kod Evandra, kako se Jug nije čuo tokom celog meča, kako su svi pognutih glava napustili stadion iako su nas izbacili... Tada sam doživeo nešto što je jedino lepše od bliceva sa juga pri fotkanju naše koreografije – grobari koji su držali barjake u većem delu meča nisu ni mogli da ih vrte gledajući šta se dešava na terenu. A onda, kako se bližio početak, razmišljao sam kako će se igrači osećati kad istrče na teren i vide prazne i tužne žuto-plave stolice? Ako neko dâ gol, sa kime će ga proslaviti? Kako se meč bližio, sve više sam se osećao grozno samo u ulozi posmatrača...

Samo je čuveni Ratko Vučković polako otišao do ograde koja deli istok od severa i okačio „old school“ zastavu sa grbom Zvezde, koja je ostala jedini simbol bivstvovanja delija, cigana, zvezdaša, simpatizera, kako god, na ovoj utakmici posle koje sam 10 dana vegetirao.

Kako je već u 2. minutu Krstajić pogodio prečku svog gola, na celom stadionu zavladao je muk koji je trajao prilično dugo, a meni je pogled lutao desno sa mislima koliko bi tek tišina trajala da i ovde ima navijača. Nema veze, rasla je vera da će Evandro ponoviti ples od pre dve nedelje, što je bilo nemoguće – osnovna taktika bila je da se naš najbolji igrač osakati, kidisali su Ilić i Smiljanić prljavim startovima, ali tek kada je već bilo prekasno, počeo je da „reaguje“ i Veselinović. Sve je bilo idealno za grobare, nije bilo nikakve kritične mase sa druge strane tribine, čak ni za vršenje pritiska na najmanju sudijsku odluku, dok je moja poslednja nada ugašena šepanjem Evandra van terena već u 27. minutu pri izmeni.

Lažem, mala i iracionalna navijačka nada i dalje je nekako tinjala iako bez Brazilca nisam verovao u kvalitet tima i postave koja je ostala na terenu. Krstajić i Savić su lako izlazili na kraj sa Kaluđerovićem, „džoker“ Jevtić je promašio zicer očajnim tempiranjem skoka, dok su nas na drugoj strani urnisali Babović i Iliev igrajući možda i najbolje derbi partije u karijeri, o čemu bi bolje mogle da sude komšije.

Nije mi bilo najgore ni kada je Tejgo dao gol za pobedu. Čak ni kada sam na kraju meča gledao Sašu Ilića kako pokazuje srednji prst malobrojnim ciganima na zapadu, pa poput Bolta beži od jednog ka jugu... Najgore je bilo videti igrače i Robija kako nemaju ni kome da se okrenu posle meča, kako nije bilo onih koji su ih vukli do pobeda i kad nisu imali snage. Nije me dotaklo ni ono primitivno pevanje Saleta Stanojevića u svlačionici koje je i klub okačio na zvanični sajt, što igračima ne bih zamerio, ali sam smatrao skandaloznim u izvedbi trenera – Robija nikako nisam mogao da zamislim u toj situaciji. Bilo mi je krivo samo što nismo učinili sve da do te pesme ne dođe, iako smo do juče pevali Toletu „da napravi bre malo veće tribine jer 20.000 stiže delija“...

Narednih deset dana sam se u stanju depresije i vegetiranja redovno susretao sa kevinim pitanjem da li ima frke na faksu ili sa devojkom. Kada bih posle predugog smaranja po ustaljenoj matrici rekao da sam i dalje s**ban zbog derbija, nije mi verovala. Gorki osmeh mi je tek malo kasnije namakao jedan letimičan pogled na junsko izdanje Zvezdine revije, u kom sam ponovo sreo Ratka Vučkovića. Isto ga je mučilo, ali je sve sročio u nekoliko redova otvorenog pisma.

„Ne slažem se da dolazeći na najvažniju utakmicu sezone 2010/2011 nisam mogao da kupim kartu i uđem na sever.

Ne slažem se da četvorogodišnja ideja Velike subote nastavi da živi.

Ne slažem se da se severna armija povuče s položaja.

Ne slažem se sa Vladanom Lukićem da kao predsednik kluba ne izvede tim i ostane kod kuće u papučama.

Ne slažem se sa uobraženošću naših navijača koji smatraju da su veći od kluba.

Ne slažem se da pored nedovoljne snage kluba sami sebi zabijamo autogolove.

Severu sam se obratio bez megafona (jezikom kojim on govori) ali se dobro pročulo.

Da li pravimo eparhiju Srpske pravoslavne crkve – Sever?

Da li ćemo imati časove veronauke?

Da li menjamo svoje zastave za mantije i kamilavke?

Da li znate da 98 odsto severa ne zna Oče naš i da se ogromna većina potpisuje latinicom?

Da li znate da je ovo 2011. godina dvadeset i prvog veka?

Da li znate da je sport trijumf lepote i zdravlja kome ne treba dim i miris tamjana?

I treba da znate da smo mi pravoslavni hrišćani, a ne pravoslavni fundamentalisti.

I kako mi je rekao jedan od vođa "Pre četiri godine smo ušli u ovu priču, ali ne znam(o) kako da se časno izvučemo".

To je to. Muka mi je od priče da je Sinod crkve podržao akciju. Naravno da će da se udvaraju 4.000.000 ljudi. Raspitao sam se i sveštenik kaže: Velika subota je stvar privatnosti i intime i prema tome ,pravo svakog je da odredi svoje ponašanje“, napisao je član najmanje navijačke grupe na Severu i pogodio srž kao Tejgo našu mrežu onog prokletog dana.

Samo jedan lep detalj ostao mi je sa tog meča, ali ne sa stadiona, već sa snimka. Pre duela se Robi pozdravio sa Goranom Pandurovićem, tada trenerom golmana Partizana. Delovalo je kao da želi da izbegne susret, pogledao je Žutog hladno i uplašeno kao da je lobovan pre 20 minuta, a ne 20 godina.