Bandeirantes, priča moćna i jeziva

Decenija velikih otkrića, kada je grupa evropskih moreplovaca otkrila nove pomorske puteve i nove kontinente, potpuno je promenila svetsku istoriju. Najveću promenu predstavljalo je otkriće dve Amerike, čijih 40 miliona kvadratnih kilometara i pola milenijuma kasnije upoznajemo.

Broj Evropljana sa one strane Atlantika dugo je bio veoma mali, merio se hiljadama naspram miliona domorodaca u čiju zemlju su stigli. Međutim, tehnološka dominacija i zarazne bolesti dale su ogromnu prednost došljacima, a rastegljivost etike koju je podržavala Crkva omogućila im je potpunu bezobzirnost, koja im je olakšavala im je posao

Koren pojave bandeirantesa leži u tokom ovog serijala više puta pomenutom Sporazumu iz Tordesiljasa 1494, kojim su uz blagoslov pape Španci i Portugalci podelili planetu. Linija podele na američkom kontinentu ostavljala je Portugalu samo najistočniji delić teritorije, koji bi (po različitim tumačenjima) doneo samo nekoliko procenata današnje brazilske teritorije.

Sve dok dva i po veka kasnije Madridski sporazum nije legalizovao promenu stanja, svaki pokušaj Portugalaca da se šire ka jugu i istoku bio je nezakonit. Zbog toga se takvim akcijama nisu bavile zvanične portugalske trupe, što je otvorilo prostor za privatne preduzetnike.

Nije to bila retka pojava, slične akcije sprovodili su u Severnoj Americi Englezi i Francuzi, a od nezavisnosti i Amerikanci.

Španci su imali drugu taktiku – prvi talas njihovog osvajanja predstavljali su jezuiti, koji su širili hrišćansku veru, ali istovremeno postavljali osnove državne organizacije, gradeći „jezuitske redukcije“, sela u koja su okupljali domaće stanovništvo, najčešće Gvaranije. Tom taktikom uspostavili su kontrolu nad onim što je danas severna Argentina, istočna Bolivija i ceo današnji Paragvaj.

I ne samo tu – tri današnje najjužnije brazilske države (Parana, Santa Katarina, Rio Grande do Sul), praktično ceo Brazil južno od Sao Paula, bile su početkom 17. veka pod čvrstom kontrolom jezuita i španske krune. Na tom mestu u priču se uključuju bandeirantes – sistematski su isterali rivale sa cele te teritorije i omogućili da cela obala do urugvajske granice danas govori portugalski.

Sao Paulo, u to doba mali grad zapadno od Rio de Žaneira, bio je centar iz kojeg je kretala velika većina bandeira (portugalska reč za zastavu, u to doba korišćena kao naziv za ekspedicije). Njegov značaj ležao je u tome što je tu bio prvi prolaz kroz 1500km dugi planinski lanac Sera du Mar, koji je samu obalu delio od unutrašnjosti na celom brazilskom jugoistoku.

Sve što je bilo potrebno da se sprovede ekspedicija bilo je da se nađe neko ko će da opremi dovoljno ljudi (po pravilu 200 do 300, ali bilo jeekspedicija i sapreko 3000 članova) za polazak. Hrana bi potrajala neko vreme, za dalje bi morali da se snađu.

Putovanja su bila surova, često kroz teško prohodnu džunglu, ispresecanu opasnim rečnim tokovima, u kojoj su malarci prenosili razne bolesti, a otrovne zmije i paukovi čekali na svakom koraku. Posao su im olakšavali pripadnici prijateljskih domorodačkih plemena, bez čijeg vođstva verovatno ne bi mogli da se kreću po unutrašnjosti.

Žrtve su bile neizbežne – najduža ekspedicija Antonija Rapoza Tavaresa, koja je od 1648. do 1652. prešla 10 hiljada kilometara, obišla Portugal, celu Amazoniju i stigla do Pacifika u Peruu, počela je sa 1200, a na cilj u Belemu stigla sa samo 60 ljudi.

Robovi su u prvo doba bili primarni cilj, jer ih je bilo dosta i lako ih je bilo prodati. Bandeirantes su imali prilično jednostavan način pokoravanja plemena – izazovu sukob između suseda, a zatim porobe i jedne i druge. I bez pomoći belaca plemena su se stalno sukobljavala, a vrlo često su sama nudila pomoć Portugalcima još od prvih dana u Novom svetu: prvo naselje na tlu Brazila, današnji Sao Visente, isprva se zvao Portu duš Eskravuš (luka robova), a te robove su sami domoroci dovodili malobrojnim belcima.

Brutalnost je bila redovna – kada bi zauzeli selo, odmah bi pobili sve prestare i premlade, one za koje su znali da im neće lako pasti naporni povratak do Sao Paula. Robovi su prodavani odmah po povratku.

Bandeirantes su sistematski razrušili čitav sistem koji su jezuiti postavili za špansku krunu na jugu današnjeg Brazila, tokom pokoravanja regiona Gvajre (danas veći deo države Parana) 1631. uhvatili su 60 hiljada Gvaranija i prodali ih kao robove.

Pohodi su bandeirantes tokom jednog i po veka vodili u razne teško dostupne krajeve Južne Amerike, od Orinoka do La Plate i od padina Anda do atlantske obale. Da bi mogli da operišu na ogromnom prostoru (većem od Evrope) od sredine 17. veka počeli su da osnivaju sela na pogodnim mestima i raskrsnicama puteva, kao i u blizini rudnika.

Od šezdesetih godina 17. veka portugalske vlasti davale su nagrade za sve koji nađu zlato na tlu Brazila, što je prilično promenilo svrhu ekspedicija. Kada su 1695. velike količine zlata pronađene u Minas Žeraisu, započela je „brazilska zlatna groznica“, koja je promenila ravnotežu u zemlji, seleći centar naseljenosti sa severa, gde su plantaže, na jugoistok, koji je i posle tri veka dominantan deo Brazila.

Pronalazak dijamanata u istoj oblasti 1729. samo je ubrzao tendenciju. Gajenje kafe takođe je počelo u Minas Žeraisu i Sao Paulu, a upravo su ovi pustolovi pokrenuli i stočarstvo, koje je dugo bilo ključna privredna grana u ogromnoj oblasti koja seže sve do peruanske granice.

Kada je Madridski sporazum stupio na snagu, osnovna odredba bila je „ko ima prevlast na terenu, ima je i u zakonu“. Naselja koja su osnovali bandeirantes donela su Portugalu, a zatim Brazilu, današnje države Mato Groso, Mato Groso do Sul, Amazonas, Para, Tokantins.

Uticaj na savremeno brazilsko društvo je bio višestruk. Nezainteresovanost (delom i zbog nedovoljne ekonomske snage) Portugala za korišćenje i naseljavanje Brazila nije ostavljala tamošnjim muškarcima mnogo opcija, osim da potraže žene među domaćim stanovništvom. To je učinilo da stanovništvo Brazila vrlo brzo postane mnogo izmešanije nego u evropskim kolonijama, a nigde ljudi mešovitog porekla (mamelukes, kako su zvali potomke belaca i domorotkinja) nisu imali tako dobar društveni položaj.

Bandeirantes, kroz čije ruke su prolazile bukvalno stotine hiljada ljudi odvođenih u roblje, mogli su sebi da izaberu žene po svom izboru, a pravni položaj domorodaca je bio takav da je na jednog Portugalca moglo da dođe i deset žena, a da ne bude u neskladu sa moralom tog doba.

Iako nama na drugom kontinentu to može izgledati čudno, u Brazilu se uspomena na bandeirantes čuva pažljivo. Vlada Sao Paula smeštena je u Palasio dos Bandeirantes, a parola te savezne države „Non ducor, duco“ (nisam vođen, vodim) preuzeta je od njih.