Živimo bolje nego ranijih godina?

Ali i to što se sada živi bolje nego početkom ovog milenijuma ne znači da se živi dobro.

Sa prosečnom platom od oko 35.000 dinara ne može da se podmiri čak ni cela potrošačka korpa, mada je to i dalje znatno bolje nego recimo 2001, pa čak i ne tako davne 2006. godine, koja važi za jednu od najboljih u srpskoj tranziciji.

Tako je 2001. prosečna zarada u Srbiji bila samo 5.375 dinara, a cene su bile takve da su jednoj porodici za podmirivanje prosečne potrošačke korpe bile potrebne čak tri plate, što je malo koje domaćinstvo sebi moglo da priušti.

Nasuprot tome, danas je za potrošačku korpu potrebno izdvojiti malo više od jedne plate, što znači da u većini kuća u Srbiji ipak preostane i nešto novca za ostale potrebe, a ne samo za puko preživljavanje kao što je to ranije bio slučaj.

Naravno, trebalo bi imati u vidu i to da su srpski statističari u međuvremenu promenili metodologiju, pa sada potrošačku korpu izračunavaju na osnovu potreba tročlane, a ne četvoročlane porodice, što znači da napredak nije baš toliki kakvim ga pokazuje malopređašnje poređenje.

Ali, osim ovog, postoje i drugi parametri koji pokazuju napredak. Iako je 2001. godine evro vredeo samo 59,7 dinara, a danas se prodaje za čak 102, činjenica je da je prosečna plata u poslednjih devet godina učetvorostručena i to računajući u evropskoj valuti.

Tada se za jedan mesečni ček moglo kupiti samo 90 evra, a danas 350, što je u velikoj meri podiglo kapacitet građana za kupovinu proizvoda stranog porekla. Čak i ako se porede zarade iz 2006. i 2010. godine, vidi se da je prosečan srpski novčanik otežao za stotinak evra.

Time se da objasniti i ogroman rast broja odobrenih kredita iz godine u godinu u Srbiji, pošto stanovništvo danas može sebi da priušti robu u koju je ne tako davno moglo samo da gleda. Primera radi, 2001. godine frižideri su koštali petnaestak hiljada dinara ili nešto više, što je nešto manje nego danas, a tada je za kupovinu jednog od njih bilo potrebno izdvojiti bar tri plate, a sada ni jednu celu.

Ipak, građani kojima će ovih dana zbog pada dinara verovatno stići više rate za kredit i koji su svedoci već šestog poskupljenja goriva ove godine, teško mogu da stvari posmatraju iz ovog ugla, ali statistika nedvosmisleno pokazuje da se ekonomija kreće u dobrom pravcu, iako možda nedovoljno brzo.

Profesor Ekonomskog fakulteta Milojko Arsić kaže da je tačno da je standard u poslednjoj deceniji značajno porastao, ali da građani to ne priznaju zato što se sećaju da su u prošlosti još bolje živeli, tako da nijedno poboljšanje neće smatrati za značajno sve dok ne pređu taj prag.

„Standard je od 2001. godine rastao brže od privrede, pošto je delimično bio finansiran i prihodima od privatizacije, a građani, koji do tada nisu bili zaduženi uzeli su kredite koje sada vraćaju. To nije održivo na dugi rok, tako da očekujem da će kada Srbija počne da se ekonomski oporavlja, standard ubuduće rasti sporije, odnosno da će biti otprilike na nivou rasta produktivnosti, što je dva do četiri procenta godišnje, a ne i po 10 odsto kao što se ranije dešavalo. Međutim, bitno je da sa platama raste i zaposlenost jer nema svrhe da zarade budu visoke, ali da mali broj ljudi ima posao“, kaže Arsić.

Saradnik Ekonomskog instituta Ivan Nikolić napominje da se kretanje standarda ne može posmatrati samo preko jednog pokazatelja, poput kretanja zarada, ali da je nesumnjivo da je Srbija do 2008. imala veliki uspon.

„Situacija je sada neuporedivo bolja nego 2001, ali i neuporedivo gora nego 2007. ili 2008. kada smo imali balon neodrživo naduvanih ekonomskih pokazatelja. Rast standarda u poslednjoj deceniji nije bio održiv, pošto nije ni predstavljao odraz stanja ekonomije, već je posledica prihoda od privatizacije, donacija u prvim godinama tranzicije i zaduživanja“, kaže on.

„To je podsticalo tražnju i standard građana, ali je i jačalo dinar, što je poremetilo cene domaće i inostrane robe, koja je bila daleko jeftinija nego što je trebalo s obzirom na stanje naše ekonomije. Građani su stvorili iluziju odobrom životu, koja je bila apsolutno neodrživa“, zaključuje Nikolić.