Kineski scenario, za jadne Srbe

Sve je to isti model rasta, koji se bazira na velikom izvozu i maloj domaćoj potrošnji, dakle na skromnim zaradama i velikom odricanju. Recept je očigledno dobitnički, ali zahteva da se na njemu istraje jednu ili više decenija, pa se nešto mislim i odmah zaključujem: ne, ne, nije to za nas Srbe…

Ali zašto bi onda ova priča o Kini bila posebno interesantna čitaocima ,,Politike”? Zato što nas, drugovi i drugarice, ceo svet primorava da pređemo na kineski model! Dobro, valja priznati da je i ranije bilo takvih predloga. MMF nam je godinama poručivao kako previše trošimo i kako je došao istorijski trenutak da se stvari izmene.

Da ironija bude veća, sada im se i „srpski Davos” većinski priklonio i potvrdio dijagnozu MMF-a. Srbija, poručili su nam, mora da poveća izvoz i da smanji javnu potrošnju. Samo su nam jedan detalj u toj priči sakrili – da to zahteva veliko stezanje kaiša, koje bi otprilike potrajalo barem narednih sedam mršavih godina budući da smo prilično jeftino protraćili svih onih prethodnih sedam-osam plodnih privrednih godina!

I sad se ja pitam: jesu li to oni od nas sakrili zato što znaju – ili zato što ne znaju šta govore? Naravno, ima argumenata i za jedan i za drugi zaključak, ali se ja ipak bojim da ima više argumenata u prilog ovom drugom, za nas mnogo gorem zaključku.

Jer kako drugačije objasniti činjenicu da naš ministar privrede, dakle šef jednog po definiciji kejnzijanskog ministarstva, izjavi da nikada nije bio „kejnzijanac” (što će reći zagovornik teorije da država pomaže privredu) te da ga je tek ova krizna situacija naterala da to postane?

Kako okarakterisati idejnog tvorca NIP-a, pitam se, ako ne kao ultra-mega-kejnzijanca, koji usred prosperiteta sipa na stotine miliona evra u tolike slabo definisane, nemerljive i sasvim maglovite projekte (setimo se, recimo, onih deset miliona evra koji su otišli na „podsticanje unapređenja kvaliteta ugostiteljske ponude”, ili onog bazena u Blacu od pola miliona evra i mnogih sličnih „razvojnih projekata” iz NIP-a).

Dakle (ovo je sad moj savet privrednicima) ne treba da brinete, slobodno vi pravite minuse i prostirite se preko gubera, ne da vas vaš ministar, i to je najvažnije.

Ostale aktere sa Kopaonika nepotrebno je opširnije predstavljati. Naš se guverner (kao i uvek) upitao – ko će da vrati dugove koji ovi u vladi imaju nameru da naprave, i to nije novo. Novo je bilo to što je zapretio da se ovde može ponoviti grčki scenario, ali tu, nažalost, nije u pravu: grčke dugove će vratiti Nemci i ostali narodi iz EU, a naše neće niko.

Malo je teže objasniti koja škola stoji iza stava naše ministarke finansija, koja predlaže da se smanje porezi na plate i da se poveća PDV (a bogami i carine), ali tu zagonetku ne treba ni odgonetati. Zašto bismo mi to radili, kad i sama ministarka finansija kaže – to što ja pričam niko ne sluša, pa nemojte ni vi.

O stručnom mišljenju koje su o javnoj potrošnji i izvozu izneli tajkuni veoma je teško govoriti, tako da taj deo rado preskačem, i vraćam se na kineski model.

Jer, valja ovde reći, ima jedan tajni sastojak kineskog uspeha koji se retko pominje, a koji se zove – jednopartijski sistem, mada možemo upotrebiti i neku težu reč. Svejedno, tamo nema izbora, niti se kineski tajkuni bilo šta pitaju, niti tamo bilo ko sme da blokira puteve ili da zapreti kako će, recimo, da zatvori magistralni put Peking–Šangaj!

Sve su to razlozi zbog kojih su kineske reforme toliko brže i toliko efikasnije nego bilo gde u Evropi, gde se ta demokratija zapatila, pa onda svi ministri koji drže do sebe samo o svom rejtingu misle, čak i onda kada znaju kako da sprovedu reforme i kojoj školi ekonomske misli pripadaju.

I zato kada naši ministri pričaju o rastu izvoza i smanjenju javne potrošnje, to vi slobodno zaboravite. Ovi ljudi imaju još godinu-dve do izbora, i njima nije do gubitka popularnosti. Da stvarno misle da sprovedu sve što su na Kopaoniku rekli, to bi značilo da su se, u stvari, odlučili da u Srbiji primene kineski scenario. Ne, ne, nisu, ne brinite.