Piju li Grci uzo pod čempresom?

Visoko zaduženje neke nacionalne privrede samo po sebi nije jedini, a često ni glavni uzrok ekonomske krize neke zemlje. Prema opšte poznatim podacima, grčki dug u 2011. godini iznosio je 150 odsto BDP-a, dok je u periodu od početka krize taj dug narastao od 115 posto 2007. do 143 odsto u 2010. godini.

Grci su prezaduženi

Komparacije radi, Nemačka je prema istom kriterijumu u 2010. godini bila zadužena 85 odsto od ukupnog bruto domaćeg proizvoda, dok je jedan Japan u istom trenutku bio zadužen neverovatnih 200 odsto BDP-a. Poznat je i vrlo visok dug Italije od 120 odsto. Međutim, pukla je samo Grčka. Zašto?

Pa zato jer su finansijska tržišta odmah po prvim naznakama krize u Grčkoj krenula u špekulacije, kalkulišući sa mogućim grčkim bankrotom. Jedna od posledica bilo je dodeljivanje vrlo niskog kreditnog rejtinga Grčkoj, koji za sobom povlači visoke kamate za dalja zaduživanja.

Vratimo li se našoj najdražoj metodi, metodi komparacije, videćemo da su podjednako zadužene zemlje, poput Japana i Italije, dobile bolji kreditni rejting i njima se u tom periodu naplaćivala kamata od 3 odsto (Italiji), odnosno neverovatno niskih 0,2 procenata (Japanu). Istovremeno, Grčka bi za nova zaduživanja morala platiti cenu od 25 odsto, što Atina nikako nije mogla.

Grci su lenštine

Sledeći popularni mit je da su Grci lenštine. Ne treba ni spominjati da je reč o eklatantnom rasizmu, ali hajde da vidimo ko tako misli.

Eto, recimo Vaclav Klaus, češki predsednik koji je pre pet meseci grčku krizu sveo na možda najpopularniju sentencu koja kaže da su Grci lenštine "koje pod čempresom piju uzo". Međutim, Eurostat podaci demantuju Klausa i kažu da su Grci pre izbijanja krize nedeljno radili 44,3 sata. Prosek u zemljama EU-a je 41,7 sati, dok su "vredni Nemci" radili 41 sat nedeljno. Takođe, podaci kažu i to da su Grci godišnje imali 2119 radnih sati, a Nemci 1390.

Ostavimo sad po strani to što ne vidimo baš neku vezu između ranog ustajanja i dugog radnog dana sa krizom, kao što ne vidimo ništa loše u dokolici. Iz nje se, među ostalim, rađaju ideje. Međutim, itekako se vidi veza između krize i nezaposlenosti. Naime, upravo je dužnička kriza prouzrokovala ogromnu nezaposlenost, koja je u aprilu 2011. u Grčkoj dostigla 16,5 procenata.

S onom o lenjivcima povezana je predrasuda da su Grci stalno na praznicima. Pogađate, podaci govore tačno kontra toga. Naime, Grci imaju 23 dana praznika godišnje, dok Nemci praznuju 30 dana.

U Hrvatskoj se neretko može naići na podatak da penzioneri s juga Balkana primaju, pazi sad, penziju u visini od 120 odsto plate. Prema podacima OECD-a (Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj), Grci u penziju idu sa prosečnih 61,9 godina, baš kao i Nemci. Visina penzijskog primanja u godini pre izbijanja krize u Grčkoj je iznosila 55 odsto od proseka u evrozoni.

Grci su preplaćeni

Što se tiče grčke radne populacije, ona prema podacima nemačkog Instituta za rad, zarađuje 73 odsto od proseka u evrozoni, što će reći oko 750 evra. Eurostatovi podaci to potvrđuju i dodaju da je u godini pre izbijanja krize čak 20 odsto Grka bilo pod pretnjom potpunog osiromašenja. Ovo je vezano uz još jedan od sedam smrtnih grehova pripisivanih Grcima, naime da su halapljivi i proždrljivi.

Sledeća optužba kaže: Grci su živeli iznad svojih mogućnosti! Između 2000. i 2007. godine budžetski deficit u Grčkoj se kretao između četiri i sedam odsto, pa bi se moglo zaključiti da je to bio jedan od generatora krize. Da, kad ne bi bilo primera Irske. To je zemlja koja je u istom periodu bila u budžetskom suficitu, pa je svejedno pala kao žrtva međunarodnog finansijskog inženjeringa. Spas za Irsku bio je nađen u interventnim sredstvima od 87 milijardi evra dobijenih od MMF-a i EU-a.

Grčkoj se nadalje prigovara da joj je javna potrošnja velika, oko 44 odsto od BDP-a. U isto vreme, Nemačka troši za javni sektor otprilike isto, a u jednoj Švedskoj čak 55 odsto BDP-a odlazi na javne rashode, pa svejedno ni jedna od njih nije bankrotirala.

Ono što je u Grčkoj u dekadi pre krize raslo jesu plate i to za oko 40 odsto. U Nemačkoj je za isti period rad poskupeo za pet odsto. Međutim, nemačko privredno čudo postignuto je uz vrlo visoku cenu koju su, s jedne strane, platili potplaćeni nemački radnici, as druge zemlje-uvoznice na periferiji evrozone, poput Portugala, Grčke, Španije i Italije. Dakle, periferne zemlje i zemlje centra evrozone samo su lice i naličje jedne te iste politike.

Grci su korumpirani

Navodni problem je i visoki stepen korupcije u Grčkoj. Međutim, Stephan Kaufmann nema iluzija o karakteru i dosezima korupcije - ona ​​je internacionalna. Upravo je autorova Nemačka na grčkoj sivoj ekonomiji jako dobro zaradila.

Aktuelna nemačka premijerka Angela Merkel i bivši grčki premijer Kostas Karamanlis iz Nove demokratije bili su bliski saradnici na kreiranju nepravedne ekonomske politike unutar EU-a, koja uglavnom favorizuje zemlje centra evrozone. Zauzvrat je Karamanlis dobio zaštitnicu za svoju ekonomsku politiku. Negde na rubu politike i sive ekonomije odvijali su se i više nego dobri poslovni aranžmani u Grčkoj za nemačke kompanije poput Simensa ili Deutsche Bahna.

Na kraju, jedan od stalnih prigovora Grčkoj jest taj da je u periodu pre ulaska u evrozonu (1997-1999) imala budžetski deficit iznad propisana tri procenta. Tzv. grčko varanje ipak nije bilo kažnjeno, premda se za te podatke znalo, budući da su bili javni. Razlozi za gledanje kroz prste bili su usko interesni, u korist zemalja centra evrozone, dakako.