Ovo je nastarija kuća u centru Novog Sada: Već dva i po veka čuva istoriju MAPA

Jednospratna, nenametljiva ali u samom epicentru glasnih gradskih tokova, ova kuća već vekovima posmatra promene oko sebe — od baroknih ranoranilaca, preko klasicističkih popravki posle Bune, sve do turističkih gužvi na belosvetskim jezicima današnjice. Nije ni čudo jer, verovali ili ne, smatra se da je to najstarija očuvana kuća u gradu...

Podignuta je početkom XVIII veka i u arhivu se prvi put pojavljuje 1720. godine. Građena je na način tipičan za vojničke kuće u Petrovaradinskom podgrađu, što joj daje posebnu notu jednostavne čvrstine. 

Njen prvi poznati stanovnik bio je sapundžija Stojan Maslak — čovek koji joj je, spram onovremene mode, dao ime kuća "Kod belog lava". Zašto baš lav, i to beli, ostalo je nepoznato. Danas se taj naziv gotovo nigde ne koristi i mnogi tuda prolaze ne znajući ništa o tome.

Kasnije imanje prelazi u ruke Emanuela Jankovića, knjižara i štampara koji 1790. otvara prvu štampariju u Novom Sadu. Tako kuća ulazi u svoje "prosvetiteljsko" poglavlje.

Kuća koja je pobedila Dunav

Velika poplava 1876. godine potopila je gotovo celu Dunavsku ulicu i mutna reka je navirala sve do polovine njenog profila. Ipak, kuća "kod belog lava" ostala je uglavnom na suvom, kao da ju je prastara konstrukcija štitila bolje od savremenih brana. Te iste godine u posed objekta ulazi porodica mitropolita Stefana Stratimirovića iz Kulpina i nedugo zatim na fasadi okrenutoj ka Dunavskoj ulici pojavljuje se prva ulična svetiljka. 

Ovaj detalj zabeležen je na fotografiji iz osamdesetih godina XIX veka — jednoj od onih koje izazivaju romantičnu jezu, jer pred sobom imate prizor grada koji tek uči kako da svetli u mraku.

Ulazak u XX vek donosi nove promene. Na starim fotografijama s početka 1900-ih vidi se dotad nezamislivo modernizovana ulično orijentisana strana kuće, uključujući i elegantan drveni portal lokala u kojem je 1905. radila knjižara Milana Ivkovića.

Tramvaji, stubovi i veliki trgovci

Kraj 1911. godine obeležava dolazak tramvaja u Novi Sad. Na samom uglu pored ove kuće postavljen je veliki stub za strujne kablove, a šine su se ukrštale bukvalno ispred ulaza. Tuda je prolazio čuveni "trčika", škripavi gradski ponos koji je spajao Dunavsku sa današnjom Zmaj Jovinom i Miletićevom ulicom.

U to vreme, tačnije, 1910. godine, kuću kupuje i jedan od najpoznatijih vojvođanskih veleposednika — Lazar Dunđerski. Njegov potpis na vlasničkim listovima zadržao se do 1940, kada imanje preuzimaju bankar Samuilo Kertes, njegov zet Kornal Frank, industrijalac, i trgovac Hiršenhauzer.

Arhitektura kao zagonetka vremena

Osnova kuće oblikovana je poput nepravilnog ćiriličnog slova "P". Jedna fasada gleda na Dunavsku, druga na Zmaj Jovinu, ali obe su pomalo izlomljene, prateći staru uličnu matricu koja više govori o prošlosti grada nego o samom objektu.

Kolski ulaz iz Zmaj Jovine posebno privlači pogled: širok, oblikovan profilisanim kamenim blokovima, sa plitkim segmentnim lukom i robustnim kamenim branicima koji kao da šapuću: "ovuda su prolazile kočije". 

Na spratu Zmaj Jovine fasade nalazi se pet dvokrilnih prozora, skromno uokvirenih malterom, sa arhitravnim frontonima koje nose vitke konzole. Dunavska strana ima sedam skladno raspoređenih vertikala — jednako pravougaonih otvora u prizemlju i elegantnih prozora na spratu. I na jednoj i na drugoj strani ornamentika je ujednačena: solbanci, jednostavni ramovi, sitni arhitektonski naglasci; koji zgradu stavljaju u rang lepih, ali nenametljivih gradskih starina.

Unutra, prizemlje i podrum počivaju na svodovima — poluobličastim, sfernim i koritastim. Dvorišna fasada krije mali arhitektonski dragulj: natkriljeni komunikacioni balkon, koji se pri kraju krila spaja mostom. Dvorište je usko, skromno, ali povezano kapijom sa dvorištem susedne kuće u Dunavskoj ulici, u duhu starih gradskih blokova gde je sve nekako bilo "iza ćoška".

A možda najneobičniji element cele kuće nalazi se tamo gde ga najmanje očekujete — u levom zidu kolskog prolaza. Bunar na čekrk, originalan i gotovo muzejski, iako odavno van upotrebe, stoji poput svedoka vremena kada se voda u kuće vukla ručno, a ne pritiskom prekidača.

Krovovi uličnih krila danas su na dve vode, dok je dvorišni na jednu. Pokriva ih stari, dobri biber crep. Konstrukcija krova potiče iz perioda nakon Bune — iako nije originalna, verovatno je vrlo slična krovu kuće u Zmaj Jovinoj 25a, što daje dodatnu nit kontinuiteta ovom delu centra.

Vek posle rata — kraj jednovlasničke priče

Posle Drugog svetskog rata, nastupila su druga vremena. Zgrada više nikada nije imala jednog jedinog vlasnika. Sudbina objekta raslojila se slično kao i sudbina mnogih starinh gradskih kuća — podeljena je na manje stambene jedinice koje su naselili neki drugi ljudi, dok je u ulične lokale stigla neka nova, modernija roba. Bez ikakvog uvida u njenu istoriju, mladi će je sigurno prepoznati kao kuću u kojoj je već godinama smešten Irish pub i ništa više.  

Danas živi stari Novosađani je verovatno ponajviše pamte po velikoj prodavnici nekadašnjeg novosadskog tekstilnog giganta Noviteta. Te prodavnice, naravno, tamo odavno nema, a nema više ni samog Noviteta koji je, upropašćen i zaboravljen u tranziciji, napokon I potpuno srušen da bi ustupio mesto još jednom u nizu bezličnih monstruma od betona i stakla ali uporna, jer biznis je biznis.