Privatne penzije ili životno osiguranje?

Iako životno osiguranje u našoj zemlji postoji decenijama unazad, a privatne penzije tek odnedavno, nije slučajno što su i jedni i drugi krenuli sa aktivnim marketinškim nastupom tek u skorije vreme. S praznim džepovima malo ko je razmišljao o životnom osiguranju, a ponuda za dobrovoljne privatne penzije pojavila se tek kad je platežna moć građana to mogla da dozvoli.

S obzirom na slogane na bilbordima osiguravajućih društava tipa “kod nas vas čeka sigurna penzija”, i na to da neki posrednici u osiguranju angažuju ljude za prodaju životnog osiguranja “obučavajući” ih da je to “treći stub”, odnosno dobrovoljne privatne penzije – nije čudno što su mnogi zbunjeni.

I jedno i drugo je štednja (mada rentno osiguranje, za razliku od penzije, može da se ugovori i za školovanje, ili u određenom periodu života u druge svrhe), a oba se mogu ugovarati tako da se uloženi novac vraća kroz doživotne mesečne rate, baš kao što se prima i “državna” penzija. Glavna razlika je u načinu na koji se uloženo novac čuva, ulaže i uvećava.

Životnim (rentnim) osiguranjem bave se osiguravajuća društva, kojima je ovo samo jedna od ponuda, i njihovo poslovanje regulisano je Zakonom o osiguranju (ona društva koja su se dosad bavila i životnim i neživotnim osiguranjima, do kraja 2007. po ovom Zakonu moraće da razdvoje te dve funkcije). Novac nije, kao kod privatnih penzija, fizički izdvojen od društva koje tim novcem upravlja. Kad počne da uplaćuje novac, osiguranik ugovara i vreme kad će taj novac da počne da mu se vraća (polise životnog osiguranja obično su na 10 do 25 godina, a oni koji uplaćuju treba da imaju između 14 i 65 godina). Takođe, ugovara se i osigurana suma: osiguranik unapred zna iznos koji će imati po isteku perioda uplaćivanja. Za vreme uplaćivanja, polisa životnog osiguranja kao hartija od vrednosti može da se koristi kao hipoteka prilikom uzimanja kredita od poslovnih banaka.

Poslovanje osiguravajućih društava u Srbiji kontroliše NBS, za razliku od ostalih zemalja u okruženju gde je funkcija nadzora poverena ministarstvu finansija, ili je napravljena nezavisna institucija za nadzor, koja za poslovanje odgovara vladi ili parlamentu. Ukoliko osiguravajuće društvo posluje protivzakonito, NBS mu može oduzeti dozvolu za rad. U tom slučaju, osiguranici će najčešće da čekaju da im se novac vrati iz stečajne mase (ovaj osećaj poznaju oni koji su uplaćivali životno osiguranje kod društava koja su pogašena u poslednjoj turi oduzimanja dozvola, početkom 2005. godine...)

Buduæi penzioneri koji uplaæuju novac u privatni penzioni fond mogu da prate uspešnost ulaganja društva kome su poverili svoj novac

Privatne penzije su štednja za starost, i za razliku od državnih penzija (tzv. “prvi stub”), koje funkcionišu po principu tekućeg finansiranja (sadašnji zaposleni izdvajaju deo bruto plate za sadašnje penzionere), ovde se novac kapitalizuje na ličnim računima, u koje vlasnik u svakom trenutku ima uvid. Takozvani “treći stub”, koji je kod nas pokrenut pre nekoliko godina, ali je Zakon koji tu oblast reguliše počeo da se primenjuje tek u aprilu ove godine, su dobrovoljne privatne penzije – svako uplaćuje onoliko koliko sam želi, ali ne manje od minimalnog iznosa (kod nas je to 1.000 dinara). Postoji i “drugi stub”, obavezno privatno penzijsko osiguranje, kojim država obavezuje poslodavce da deo bruto zarade uplaćuju zaposlenima na privatne račune. Sistem sa sva tri stuba, koji predstavlja kompletnu reformu penzijskog sistema, već funkcioniše u Hrvatskoj i Makedoniji; prema najavama srpskih zvaničnika, drugi stub kod nas neće biti uveden bar još nekoliko godina.

Da bi se neko bavio privatnim penzijama, mora da se registruje kao Društvo za upravljanje privatnim penzijskim fondom (osiguravajuće društvo nije isto što i društvo za upravljanje). Ova oblast regulisana je Zakonom o privatnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima. Novac se nalazi u posebnom fondu kojim upravlja to društvo, i izdvojen je od društva: ono služi isključivo da bi plasiralo taj novac, i to prema jasnim uputstvima koje propisuje Zakon (uglavnom u najsigurnije hartije od vrednosti).

Ukoliko društvo za upravljanje ode u stečaj, imovina fonda kojim ono upravlja ne spada u stečajnu masu, već se čitav fond daje na upravljanje drugom društvu koje je registrovano za te poslove. Sledeća razlika je u tome što kod privatnih penzija ne postoji unapred dogovorena osigurana suma, već penzija zavisi od prinosa koji se ostvari tokom investiranja, odnosno od sposobnosti društva za upravljanje da “napravi pare”.

Ukoliko u polisu nije ubeležen naslednik, onda se i privatna penzija nasleđuje po važećem zakonu o nasleđivanju. Polisa se ne potpisuje na određeni broj godina kao životno osiguranje, odnosno ne traje 10, 15 ili 20 godina, već minimum do 53. godine života osiguranika, što je najraniji period kad može da se počne sa primanjem penzije (ranije može samo u slučaju lečenja ili invaliditeta). Ova polisa ne može da se založi kao hipoteka za kredit.

Narodna banka Srbije je i ovde supervizor, ali ipak ne garantuje isplatu penzija…Tačnije, na sajtu NBS stoji i sledeće uputstvo: “Vi snosite rizik! Imate slobodu izbora.” S obzirom da društva za upravljanje po Zakonu moraju svakodnevno da objavljuju vrednost investicione jedinice u dnevnim novinama, budući penzioneri mogu po tome da prate uspešnost ulaganja društva kome su poverili svoj novac, pa ako nisu zadovoljni – da se prebace u drugi fond, kojim upravlja drugo društvo, pri čemu se onom prvom ne plaćaju “penali”.

Ovo su samo neke od razlika između rentnog osiguranja i privatnih penzija. Na pitanje “šta je bolje” teško da se može odgovoriti – zavisi šta se kome više dopadne, kakvi su kome afiniteti i potrebe, i naravno, zavisi od toga koja kompanija napravi bolji marketing i ubedi vas da je baš ona bolja!