Reforma penzija: Samo da ne bude gore

Reforma će biti u skupštinskoj proceduri u septembru, najavili su vladajući pre letnjeg raspusta. Ali do zaključenja ovog teksta zvanični paket novih zakona nije pušten u proces savetovanja s javnošću. Obrisi reforme objavljivani su u medijskim nastupima ministra penzionog sistema Marka Pavića. Detalje je iznosio sindikatima i udruženjima penzionera, ali šta će se tačno naći pred poslanicima i kada – to niko pouzdano ne zna. Poslanik Hrvatske stranke penzionera Silvano Hrelja sugerisao je u programu javnog radija da Vlada namerava da oteže, pa da skrati javnu raspravu na najmanju moguću meru kako bi paket zakona o kojima će zavisiti penzije današnjih radnika "na juriš“ progurala kroz parlament.

Ono što jeste uočljivo je to da su građani već pomalo umoreni od medijskih analiza i nagađanja, te da se fokus s borbe za "penzije za dostojanstven život“ premestio na "samo da ne bude gore“.

Penzioneri na socijalnom dnu

Da bi se razumeli strahovi budućih penzionera, trebalo bi pogledati kako žive sadašnji. Državno penziono osiguranje isplaćuje trenutno 1.233.430 penzija, dok je odnos broja penzionera i zaposlenih opasnih 1:1,27. Svake godine, prema rečima ministra Pavića, nedostaje 17 milijardi kuna (2,26 milijardi evra) za pokrivanje penzija, a koje se namiču iz državne kase.

Tih 17 milijardi kuna strašilo su za sve stariju glasačku bazu, a neizvesnost penzionog sistema koristi se za "uštimavanje“ biračke mašine još od referenduma za ulazak u EU. Prosečna penzija u Hrvatskoj iznosi oko 2.600 kuna (345 evra). Samcu koji živi u iznajmljenom stanu u Zagrebu to nije dovoljno za trošak iznajmljivanja i režija. Odeća, kultura, a sve češće i hrana te lekovi, spuštaju se na dno liste prioriteta. Ipak, valja znati da u ovom slučaju govorimo o proseku, odnosno da je 53 odsto hrvatskih penzionera potonulo ispod granice siromaštva, pa su glad i život u nezagrejanim stanovima hrvatska svakodnevica.

Nepravde ostaju i povećavaju se

Napajanje takozvanih povlašćenih penzija iz mase za radničke penzije posebna je nepravda pričinjena penzionerima – koju političari ne žele ni da adresiraju, a kamoli da rešavaju. Ne želi da je reši ni Plenkovićeva vlada, svesna da je reč o socijalnoj bombi koja može da sruši bilo koji sastav vlade u Banskim dvorima. Na nesrazmernost prava koje imaju pojedine društvene grupe upozorila je i Evropska komisija, dok se samo povremeno čuje da su penzije zarađene radom – penzije, a sve ostalo je nešto drugo i trebalo bi i da se finansirati iz drugih izvora.

U tim penzijama po posebnim propisima je i onih 71.366 braniteljskih, s prosekom od 5.615 kuna (746 evra), ali i 662 penzije bivših saborskih poslanika, ustavnih sudija i ministara koje su dosegle prosek od 9.587 kuna (1.275 evra). Ipak, od svih povlašćenih penzija najčešće se javno napadaju penzije preživelih partizana (čiji se prosečni radni staž ne razlikuje od radnog staža prosečnog penzionera) i njihovih udovica. Takvih penzija je 12.312 i iznose u proseku 2.758 kuna (366 evra).

Uz zadržavanje starih nepravdi, penzijska budućnost donosi i neke nove. Produžavanjem radnog veka i postepenim odlaskom u penziju sa 67 godina – što je promena koja se podstiče na nivou EU – hrvatski penzioner gubi zbog toga što živi tri godine kraće od proseka Unije, a pokazatelji govore da se taj život dodatno skraćuje. Ministar se poziva na institut dugotrajnog osiguranika – oni koji imaju 40 godina radnog staža, kaže, moći će u penziju ranije. Ali istina je da se i njima odlazak u penziju, prema predstavljenim mogućim delovima reforme, pomera sa 60 na 61 godinu života, odnosno 62 godine od 2027. godine.

Rasklimani drugi stub

Posebno se izazovnim pokazao drugi penzioni stub zasnovan po modelu kapitalizovane štednje koji nije doneo uspeh. Naime, prema važećem zakonu stariji penzioneri koji su ulagali samo u prvi stub, imaju pravo na penzioni dodatak od 27 odsto kako bi ipak mogli da prežive od prvog do prvog u mesecu. Pokazalo se da novi penzioneri (rođeni 1962. godine i kasnije), koji nemaju taj dodatak, uprkos kapitalizovanoj štednji imaju penzije niže za 600 kuna, te da dostupni model pogoduje samo onima s vanredno visokim primanjima.

Plenkovićeva vlada još jednom se dosetila rešenja prema kojem će prilikom penzionisanja građani svoju kapitalizovanu štednju moći da predaju državi koja će im u zamenu dati dodatak od 27 odsto. Takvom potezu protivi se finansijska industrija, ali podržava ga Sindikat penzionera Hrvatske koji naglašava spekulativnu narav drugog mirovinskog stuba pa se zalaže za jaku državnu penziju.

S posla na… posao

Šta će konkretno penziona reforma da donese npr. kasirki nekog hrvatskog lanca prodavnica koja ima platu od oko 4.600 kuna neto, to za sada niko pouzdano ne zna. Verovatno će da radi duže, ako joj to zdravlje bude dozvoljavalo, za penziju koja neće prelaziti visinu penzija njenih ranije penzionisanih koleginica. Ako bude zdrava i vitalna, verovatno će u penziji morati dodatno da radi kao spremačica ili u rastućoj grani sive ekonomije – nezi teško bolesnih. Naime, u Hrvatskoj je samo nekim kategorijama penzionera dozvoljen rad, uz istovremeno zadržavanje penzije.

Sada ministar najavljuje da će omogućiti svim penzionerima učešće na tržištu rada i zadržavanje penzije, ako budu radili pola radnog vremena. Time bi trebalo da se ublaži i sve veća nestašica radne snage u državi koja trpi težak demografski gubitak zbog iseljavanja mladih. Starci će, čuje se u raspravama, raditi za starce. Radnički sindikati protive se takvom rešenju, jer penzionere smatraju nelojalnom konkurencijom. Poslodavci, kao i udruženja penzionera, pozdravljaju takvu odluku i kažu da je tržište rada spremno da prihvati penzionere.

Oni pak nostalgično spominju neka druga vremena u kojima su njihovi roditelji mogli da žive od penzije – ne raskošno, ali uz plaćene račune i pun frižider. „Nisam radila 40 godina da bih sada u starosti prodavala sladoled ili okretala bolesnike starije tek koju godinu od mene“, komentar je objavljen na penzionerskom internet-portalu koji opisuje kakva su očekivanja od penzije i surove stvarnosti. Ali i razočarenja državom koju su izgradili, a koja na njih danas gleda kao na teret.