Holivud je gradio lažni tunel za beg iz Istočnog Berlina

Berlinski zid komunistička vlast DDR-a podigla je u avgustu 1961, presekavši grad napola. Rekom, kanalizacijom, vazduhom, preskačući preko zida, Berlinci su bežali na zapad kako bi se pridružili porodici i voljenima, neretko i naprosto kako bi pobegli iz dela grada u kojem su ostali zarobljeni.

Film „Tunel 28“ MGM je snimio tako što je nedaleko od pravog zida izgradio deo lažnog, za potrebe snimanja, uz još jedan lažni tunel. Graničari DDR-a pokušavali su sve kako bi ih ometali pri snimanju.

Zaslepljivali su ih reflektorima, čak su im pretili puškama. No, režiser Robert Siodmak uspeo je da ga dovrši, lansirajući pritom starletu Kristin Kaufman, tada tek 17-godišnjakinju, a sve izgrađeno postalo je turistička atrakcija.

Film ipak nije doživeo nikakav poseban uspeh, kritičari su ga pokopali kao takvog da se “bavi trivijalnostima, umesto pravim vrednostima vezanima uz beg“.

Istovremeno se u berlinskom podzemlju odvijala prava medijska drama, čudnija i luđa od svake fikcije.

CBS i NBC, svaki sa svoje strane, uočili su komercijalni potencijal priče u kojoj bi finansirali izgradnju tunela u zamenu da imaju ekskluzivno pravo da snimaju iz prve ruke trenutke bega ljudi iz Istočnog u Zapadni Berlin.

Džon Kenedi i njegova administracija u Beloj kući tome su se jako protivili, čak su uspeli da ubede CBS da odustane od prikazivanja snimljenog.

Kako je Mičel otkrio, Kenedi nije hteo da rizikuje apsolutno ništa čime bi isprovocirao SSSR.

„Zid je bolji nego rat“, navodno je tvrdio, kao i: „Nas Istočni Berlin zaista ne zanima.“ NBC je uprkos svemu tome platio 50.000 tadašnjih nemačkih maraka, oko 150.000 današnjih dolara, kojima je finansirao grupu berlinskih studenata sa zapada kako bi iskopali tunel, kupili svu potrebnu opremu, navodno i kako bi organizatorima ostalo nešto i povrh toga.

Studentima nije bilo lako. Imali su problema s poplavom, stalnim curenjima, da bi naposletku uspeli. 29 ljudi, među njima i deca, uspeli su u septembru 1962. kroz taj tunel da pobegnu u slobodu.

Kako je tunel imao problema s vodom, vrlo brzo, nekih 11 dana posle, urušio se i kroz njega više niko nije pobegao. Taj slučaj je zapravo bio predlog za snimanje igranog filma MGM-a, samo što se kompanija uoči premijere 22. oktobra 1962. malo zaigrala.

Nešto malo ranije izvesna Anđelika Ligma, navodno vrlo lepa i fotogenična studentkinja, uspela je da pobegne sa Istoka u bunkeru ispod zadnjeg sedišta automobila. Oni koji su joj organizovali beg, navodi Mičel, nagovorili su je da nipošto nikome ne otkriva način bega, posebno ne taj automobil, kako bi se njime moglo bežati i dalje.

Ona se toga pridržavala i svoj beg nije otkrila čak ni službenicima CIA i nemačkim obaveštajcima koji su nužno sa svakim beguncem imali dužnost da obave informativni razgovor. Umesto toga rekla je da je pobegla u drugom talasu begunaca kroz tunel, do kojega zapravo nikad nije ni došlo.

Tako se dogodilo da je broj od 29 begunaca narastao na lažnih 59, a MGM je posledično odlučio da iskoristi njeno svedočenje u promociji svog filma kao jednu od onih koji su se tim putem spasli.

MGM joj je sredio vizu, za koju je inače trebalo više meseci, u samo nekoliko dana. Vođe u Zapadnom Berlinu smatrali su da će im film koristiti kako bi Bela kuća još redovnije pomagala opstanku zapadnog dela grada u okruženju totalitarnog režima.

Ali deklasifikovano obaveštenje američke misije iz Zapadnog Berlina, do koje je došao Mičel, pokazuje da je šef kancelarije u Berlinu Alen Litner, uoči premijere, upozorio državnog službenika SAD Dina Ruska da treba upozoriti MGM da to ne čini na takav način „koji bi naškodio našim interesima u Berlinu“.

Na kraju je sve prošlo bez problema. Ali samo jednu godinu posle toga Sigma je odlučila da se vrati u Istočni Berlin. Prateći dokumente zloglasne tajne policije DDR-a Stasi, Mičel je pronašao da su je potom ispitivali i da je ona, verovatno kako bi izbegla ko zna kakve sve neugodnosti, pristala da bude Stasijev doušnik pod lažnim imenom „Gerda“ i da je to radila sve do 1971.