Poslednji krstaški pohod

Nakon poraza srpske vojske na Kosovu na Vidovdan 1389. turski sultan Bajazit I je dozvolio Stefanu Lazareviću da zadrži titulu despota, očeve zemlje i deo autonomije. Zauzvrat, Stefanova sestra Olivera se udala za Bajazita, a Stefan plaćao danak (u zlatu, ne u krvi) Otomanskoj imperiji i bio obavezan da obezbedi vojni kontigent koji će se boriti u sklopu Otomanske vojske kada sultan to zatraži. Najmanje očekivana posledica bitke na Kosovu je rađanje međusobnog poštovanja i bliskosti između Stefana i Bajazita. Ovo je dovelo do toga da je Bajazit proglasio Stefana svojim najvernijim vazalom na velikom skupu u Seru (Serres) 1393. Delom zahvaljujući tome, prve godine posle Kosova Srbija provodi relativno mirno, a Bajazit nastavlja sa svojim osvajanjima na Balkanu, uglavnom u pravcu Bugarske.

Bugarski gradovi padaju jedan za drugim i 1393. Turci osvajaju Nikopolj, tadašnju prestonica bugarskog cara Ivana Šišmana. Ovim je Otomanska imperija vrlo ozbiljno pokucala na vrata prvog katoličkog kraljevstva u Evropi – Mađarske. Reakcija pape Bonifaćea IX je bila brza. On je 1394. pozvao na krstaški pohod protiv Otomanske imperije, sa ciljem da se Turci izbace sa Balkana, nazad preko Bosfora i Dardanela. Iako je duh krstaških pohoda bio dobrim delom slomljen gubitkom Svete Zemlje u 13. veku, odziv je premašio sva očekivanja. 1396. u Mađarskoj se našlo oko 40 hiljada [1] krstaša, uglavnom teških konjanika, dobro opremljenih i željnih bitke. Nacionalni sastav krstaša je bio u punom smislu reči internacionalan: najveći deo su činili Francuzi (preciznije, ljudi Burgundije), mada se ne sme zanemariti prisustvo svih značajnijih Zapadnih sila tog vremena, u prvom redu Engleza i Nemaca. Komanda nad krstašima je poverena sinu Vojvode od Burgundije, Žanu od Nevera. Uz njih je stajao mađarski kralj Žigmund sa oko 60 hiljada 1 vojnika. Značajan deo Žigmundove vojske činila je laka konjica – šekeli, uz mađarske vazale od kojih su najpoznatiji vlaški Vojvoda Mirčea i transilvanijski plemić Lacković.

Na drugoj strani, upozoren sakupljanjem ovako velike armije u Mađarskoj, Bajazit naređuje utvrđivanje do tada osvojenih gradova u Bugarskoj. Nikopolj postaje važno mesto u Bajazitovim odbrambenim planovima zbog svog odličnog strateškog položaja i jakih zidina. Komandant Nikopolja Dogan Beg dobija naređenje da brani grad do poslednjeg čoveka, a Bajazit okuplja vojsku od oko 100 hiljada 1 ljudi i kreće u susret krstaško-mađarskoj vojsci. Oko polovine ove vojske je činila pešadija – azapi i janičari, dok je ostatak činila konjica – akindžije kao laka i spahije kao teška konjica. Naravno, uz kontigent od oko 15 hiljada teških srpskih konjanika predvođenih Stefanom Lazarevićem lično 2 .

Žigmund, koji je već imao iskustvo iz pograničnih sukoba sa Turcima, je želeo da zauzme odbrambenu poziciju i pusti Turke da napadnu, kako bi što bolje iskoristio prednost terena. Ovo je, međutim, bilo neprihvatljivo za Žana od Nevera i krstaše – oni su insistirali da što pre, jurišem, potuku tursku vojsku. Na kraju je Žigmund morao da se složi sa taktikom ljudi koji nisu imali nikakvog iskustva ni znanja o taktikama Otomanske imperije. Kombinovana krstaško-mađarska armija je prešla Dunav početkom septembra 1396. i za relativno kratko vreme osvojila nekoliko slabije branjenih gradova kao što su Belogradčik, Orjahovo i Vidin. Stanovništvo većine gradova, kako muslimansko tako i pravoslavno, je masakrirano. Ove lake pobede su rezultovale još većem samopouzdanju i bahatosti krstaša i 12. septebra Nikopolj je opsednut.

U međuvremenu, Bajazit hita ka Nikopolju, do koga neometano stiže 24. septembra i postavlja svoj kamp na brdu nekoliko kilometara južno od grada. Koristeći standardnu istočnjačku taktiku, on utvrđuje svoj kamp i pušta krstaše da napadnu, koristeći sve prednosti svog utvrđenog odbrambenog položaja. Krstaši, naravno, nisu propustili priliku da ‘dokažu svoju hrabrost’.

Bitka kod Nikopolja se odigrala u ponedeljak, 25. septembra 1396. Turska vojska je bila postavljena iza svojih utvrđenih položaja u obliku polumeseca: centar je činila pešadija (azapi naoružani lukovima i strelama i janičari), dok su na krilima bile spahije. Ispred utvrđenih položaja turske pešadije bile su akindžije. Bajazit i njegova lična garda su zauzeli položaj iza pešadije. Stefanova konjica je ostala uz Bajazita kao rezerva.

Krstaško-mađarska vojska se postavila u linijski poredak: centar su činili Žigmundovi Mađari, levo krilo je povereno Mirčei i njegovim Vlasima, a desno Lackoviću i ljudima Transilvanije. Ispred njih je postavljena krstaška vojska. Žan od Nevera i krstaši nisu mogli da podnesu misao da uđu u bitku tek posle onih koje su smatrali manje vrednim.

Maksimalno potcenivši protivnika i želeći svu slavu za sebe, krstaši su krenuli u juriš i ne obavestivši Žigmunda. Naravno, pošto su ispalili po nekoliko strela, akindžije su se sklonile sa puta krstaške teške konjice koja se našla u podnožju brda na kom je stajala glavnina turske vojske. Azapi su ih odmah zasuli kišom strela. Krstaši u teškim oklopima nisu imali izbor do da se peške popnu uz strm uspon kako bi izbegli ‘kukavičku smrt’ – smrt od strela. Relativno brzo su savladali uspon i stigli do, dobrim delom, neoklopljenih azapa. Ovo je rezultovalo probojem turskog centra, ali su se tada na njih obrušile spahije sa krila turske vojske. Usledio je krvav i haotičan boj. Juriš Bajazita i njegove lične garde sa samog vrha brda na premorene i dezorganizovane krstaše je bio presudan: preživeli krstaši su se mahom dali u beg.

Čim je čuo za ishitren napad krstaša, Žigmund im je krenuo u pomoć. Komandanti levog i desnog mađarskog krila, Mirčea i Lacković, su zaključili da je bitka izgubljena i napustili bojno polje. Dok je Žigmund stigao do neprijatelja, krstaši su već bili razbijeni, a azapi i janičari su zatvorili rupu u svom centru. Mađari su uspeli da nanesu velike gubitke turskoj pešadiji i da je na kraju razbiju. Upravo kada se Žigmund uhvatio u koštac sa glavninom turske konjice i ishod bitke visio o koncu, Bajazit je dao znak Stefanu: 15,000 srpskih teških konjanika je jurnulo na Mađare sa njihove desne strane. Juriš i šok su bili tako siloviti da je srpska konjica u roku od nekoliko minuta osvojila Žigmundovu ratnu zastavu. Pad kraljevske zastave je potpuno demoralisao Mađare. Žigmund je naredio povlačenje i Mađari su se u neredu, na granici bega, i uz velike gubitke, povukli.

Bitka kod Nikopolja nije imala presudan uticaj na dalji razvoj događaja na Balkanu. Mlada Otomanska imperija bi se bez sumnje brzo oporavila od eventualnog poraza i ponovo igrala značajnu ulogu na Balkanu. Sa druge strane, efekat koji je ova bitka imala na Zapad je dvostruk. Duh krstaških pohoda je nepovratno uništen ovim neuspehom. Iako je i kasnije bilo pokušaja organizacije krstaških pohoda, oni su bili bleda senka ovog, Poslednjeg. Takođe, zapadni kraljevi su shvatili moć Otomanske imperije. Otrežnjenje i neophodna ozbiljnost u pogledu Otomanske imperije, kombinacija mudre diplomatije i vešto vođenje vojne sile, su bili jedini način zaustavljanja daljeg turskog proboja u Evropu. A mi smo odigrali još jednu važnu, mada ne i presudnu, istorijsku ulogu u slomu Poslednjeg Krstaškog Pohoda.

[1] Sa obzirom na oskudne istorijske dokaze, tačna veličina suprotstavljenih vojski nije poznata i procene variraju. Ipak, ono što je poznato je da su bile približno brojno jednake. Navedene brojke su realni maksimum.

[2] Sastav turske vojske je takođe pokriven velom tajne. Ovo je najčešća procena.

Korisni linkovi:

http://en.wikipedia.org/wiki/Battle_of_Nicopolis

http://www.historyofwar.org/articles/battles_nicopolis.html

http://www.geocities.com/nbulgaria/bulgaria/nicop396.htm

http://www.deremilitari.org/resources/sources/nicopolis.htm

Literatura:

Osprey - Campaign 064 - Nicopolis 1396

Aziz S. Atiya - The Crusade of Nicopolis

Norman Housley - Documents on the Later Crusades, 1274-1580