Kako je Stiven Hoking i dalje živ?

Univerzitet u Kembridžu imao je mračne prognoze. Hoking, koji ima dijagnozu amiotrofične lateralne skleroze (ALS) od 21. godine života, opisan je kao “teško bolestan”.

Izgledalo je da je vreme isteklo za čoveka koji je tako mnogo govorio o njemu.

Međutim, protivno svim očekivanjima, Hoking je preživeo.

Prema svim znanjima o njegovoj bolesti, pravo je čudo što je ovaj 73-godišnjak uopšte živ. Ipak, on uspeva da meditira o postojanju Boga, da razmatra o tome kako će se veštačka inteligencija odraziti na razvoj čovečanstva i što je možda i najneverovatnije, prisustvuje dodeli nagrada Britanske akademije – BAFTA – u kolicima koje ga nose već decenijama i divi se filmu snimljenom u njegovu čast.

Kada se govori o tome koliko je ALS smrtonosan, teško je preterati. Taj poremećaj može dobiti svako. Počinje slabljenjem mišića, zatim sledi opšta iscrpljenost, pa paraliza, gubljenje sposobnosti govora, gutanja, pa čak i disanja.

Procenjuje se da prosečna osoba s ovom bolešću živi između dve i pet godina. Više od pedeset procenata ne preživi treću godinu od dobijanja dijagnoze. Dvadeset procenata uspe da preživi pet godina, a posle tog perioda broj drastično opada. Dve decenije poživi svega pet procenata.

Hoking se ne uklapa u statistiku. On je dva puta nadživeo prognozirane dve decenije – prvi put 1983. i drugi 2003.

Sada je 2015. Njegova želja za opstankom je toliko moćna, da neki stručnjaci smatraju da on uopšte ne pati od ALS, budući da bolest munjevito kosi svoje žrtve. Drugi kažu da jednostavno nikad nisu videli osobu poput njega.

“On je izuzetan”, kaže Najdžel Li, profesor kliničke neurologije Kings koledža u Londonu.

“Ne znam da li je bilo ko uspeo toliko da živi sa ALS. Ono što je neobično nije vreme, nego to što je bolest posustala. Deluje da je njegovo stanje stabilno... Tako nešto je ekstremno retko”.

Šta Hokinga čini tako izuzetnim? Sreća? Ili je reč o tome da je priroda njegovog intelekta obuzdala nešto što je delovalo kao neminovna sudbina?

Niko ne zna. Čak ni sam Hoking koji shvata složenu mehaniku kosmičkih događanja, ne zna kako je i dalje živ.

“Možda je moj tip ALS nastao zbog slabe apsorbcije vitamina”, rekao je jednom.

Ipak, njegova borba protiv bolesti bila je specifična od samog početka, a naučnici misle da upravo u tome leži ključ njegove čudesne dugovečnosti.

Okidač za ALS obično se javi kasnije u životu, pa pacijenti u proseku dobijaju dijagnozu u 55. godini života. Međutim, Hokingovi simptomi javili su se u njegovoj mladosti.

Beta / Joel Ryan/Invision/AP

“Na trećoj godini na Oksfordu primetio sam da postajem sve trapaviji i pao sam jednom ili dva puta bez očiglednog razloga”, napisao je jednom.

“Međutim, tek kad sam došao na Kembridž, moj otac je primetio nešto čudno i odveo me kod porodičnog lekara. On me uputio kod specijaliste i nedugo posle mog 21. rođendana išao sam po bolnicama na testiranja... Bio sam šokiran kada sam saznao da imam bolest motoričkih neurona”.

Iako ga je rana dijagnoza osudila na život pun izazova, dala mu je i šansu da preživi mnogo duže, u odnosu na osobe koje su saznale da su bolesne mnogo kasnije.

“Otkrili smo da mlađi pacijenti mnogo duže žive, u nekim slučajevima i duže od deset godina”, piše Li u stručnom časopisu British Medical Journal.

Leo Mekalski sa Univerziteta u Pensilvaniji kaže da ALS ubija na dva različita načina. Jedan pogađa mišiće koji učestvuju u procesu disanja.

“Ljudi najčešće umru od kolapsa respiratornog sistema”, kaže on. Drugi način je otkazivanje mišića zaduženih za gutanje, što dovodi do dehidracije i pothranjenosti.

“Ako nemate ni jedan od ovih problema, možda možete živeti dugo s ALS”, kaže Mekalski.

Hoking tvrdi da je zahvaljujući poslu uspeo da preživi godine koje drugi ljudi s istom bolešću nisu doživeli.

“Pomoglo mi je to što imam posao i što su se o meni ljudi dobro brinuli”, rekao je za New York Times 2011.

“Srećan sam što se bavim teorijskom fizikom, jednom od retkih oblasti gde nepokretnost nije ozbiljan hendikep”.

Ako ništa drugo, Hoking ilustruje različite načine na koji ALS pogađa žrtve i u tome predstavlja “izuzetan, izuzetan primer”, kako to kaže Mekalski.